Političari treba da služe

Izgledalo je kao da su stari Grci već sve bili rekli i da tu nema više šta da se doda. Jesu li moral i politika odvojeni ili stopljeni? Treba li onaj ko teži moralnom životu da ide u svet politike u kome će barem jedanput morati da postupi nemoralno ili amoralno?

Kardinal Mazaren, poznat po rigoroznom biranju svojih saradnika, u priručniku za političare, u 17 veku, pisao je: Kad nešto sigurno želiš da dostigneš, odmah javno izjavi da te to ne interesuje.

Kantova "savršena dužnost da se ne laže" ipak će, kasnije, postati važna.

Upravljati se prema Principu (zadatak Princa) direktno je suprotno onome što definiše političku veštinu novog doba: taktika, strategija, snalažljivost, prevrtljivost, poštovanje prosečnog stava, upotreba ljudi, zanemarivanje prijateljstva. Oni koji smatraju da se donošenjem zakona u političkom životu ovo rešava, obično znaju da zakoni imaju samo udaljenu vezu sa pravdom i moralom, kako god da ih definišemo.

Jer pravda i moral zahtevaju moć uma, osećaj za drugog, poznavanje psihologije i razvijen karakter. Poštovanje zakona koji se izvode i donose, svodi se na sled pravila, odnosno na koherentnost. Naravno da je bolje biti koherentan nego nekoherentan, dosledan nego nedosledan. Ali, ovaj slepi sled, po sebi, ne obezbeđuje nikakvu pravednost, niti bilo kakvu etičku dimenziju života. Može se desiti da neki visoki duh zaluta u svet savremene politike. Njegova dalja sudbina je posle toga često neizvesna.

Istorijski i politički gledano, dok je polje svetovnog bilo stopljeno sa poljem duhovnog, dela su činjena u ime morala u politici, iako praksa često nije pratila uzvišenu ideju. Današnja parlamentarna monarhija, sama po sebi, ne donosi nikakvu dodatnu moralnost, niti bilo šta menja na svetovnoj političkoj šahovskoj tabli republičkih proračuna i igara. Pretenzije "Solomonovog prestola", ili oblik prosvećenog apsolutizma, ali i komunističke i fašističke (musolinijevske) ideologije na moralnost mnogo su jasnije, jer su zamišljeni kao "društvo vrlina", bez obzira na razlike i faktičku ideološku zloupotrebu i izopačenje.

Međutim, današnji najčešći tip "finansijske demokratije", u sebi uopšte nema ideju jednakosti ka vrednosti, već ka brojnoj nadmoći. On gaji ideju ugađanja proseku i statistici, na koje se etika u pravom smislu reči nikada nije mogla osloniti.

Sadašnja srpska politička svest u tom smislu deluje arhaično: razočarani srpski građani glasaju negativno za političare, glasaju "protiv", prelazeći naglo iz tabora u tabor. U politici se latentno i dalje vrednuju "moralni ljudi", odnosno, od njih se očekuje da budu moralni i da postupaju po uzvišenim pravilima, ili po deset božjih zapovesti. U protivnom, sledi veliko emotivno razočarenje koje parališe.

U zapadnoj Evropi ovo odavno više nije ni Božja promisao, a ni životni slučaj. Nisu za to bili potrebni ni Mazaren, ni Makijaveli, ni Džeremi Bantam, sam život je "rukovodeće ljude" sveo na negativni predznak. Političari su u slici sveta današnjih zapadnih demokratija, u empirijskoj selekciji, moralno i intelektualno ispodprosečni ljudi. Mi Srbi to znamo i imuni smo. Možda je u Francuskoj Republici (De Golov tip vladavine, kažu Francuzi, bio je spoj najboljeg u republici i najboljeg u monarhiji), ovaj nivo ljudskog kvaliteta političara, zbog obrazovanja kroz koje moraju da prođu, kao i istorijskih okolnosti i pedigrea zemlje ljudskih prava, još uvek najviši.

Ali, duhovi bez vrlina često imaju izuzetno jak unutrašnji poriv, uzrok ili razlog, da žive politički život. To mogu biti najbanalnije stvari: želja za brzom pravdom (ako ne postoji uvid), želja da se pobegne od emocija, strah od dosade u životu, histerična struktura željna uzbuđenja i podražaja, zadovoljenja nezrelog narcizma, želja za bogaćenjem u korumpiranim društvima, itd…

Naravno da čovek ostaje politička životinja. Ali, on je to samo u meri u kojoj reaguje na svaku (ne samo javnu već i) univerzalnu stvar, a današnji političar to više ne može. Političar jedne siromašne zemlje ne sme uopšte da pita zašto neka velika sila nešto čini!

U ovom smislu, Francuzi neguju razliku između: homme politiljue koji podrazumeva viziju pa i neke "karakterne odluke", i "politicien", za političkog funkcionera i tehnokratu koji "sprovodi i upravlja". To je otprilike razlika između kompozitora i onog koji čita njegove note (a može da ih čita tačno ili pogrešno).

Šta mi Srbi Evrope, dijaspore, očekujemo od matice? Da li želimo da se stvori velika "samousluga", u kojoj će se poštovati jedino red za kasu, ili želimo teokratsku ili ideološku državu? Ni jedno, ni drugo.

Mi želimo da se proglasi kraj iluzije o nužnoj vezi javnog političkog posla i moralnosti. Želimo da građani matice povuku svoje emocije sa lepih likova na predizbornim plakatima i da shvate da su političari ljudi koji treba da služe, služe i samo služe. Želimo da umni ljudi koji se nužno ne bave politikom kao poslom, a jedini mogu da osmišljavaju ljudsku sudbinu, dobiju identitet i mesto u Srbiji, barem onoliko koliko to imaju u centralnoj Evropi.

Želimo da se u Srbiji, kao u Francuskoj, ustanovi institucija poštovanih vanstranačkih ljudi (koje za društveno koristan rad predlažu same političke stranke, čak i ako nisu "finansijski eksperti"), upravo zato što ovakvi ljudi znaju da ih, ako postupaju nezakonito i nemoralno, niko neće klanski štititi. Čak i u poslu, gde je teško biti moralan, najmiliji su Bogu oni koji imaju odgovornost ne samo pred porodicom nego pred svima.

Hristos je bio Hristos zato jer nije bio predsednik "stranke Hrišćana", već usamljen začetnik nečega što će postati i javno i univerzalno.

Moral i savremeni tip demokratije neće se nikada ukrstiti, to su dva paralelna pravca. Ali mi ćemo barem imati pravo da ovo zbližavanje proglasimo smislom, na čijem će putu pogurena Srbija, s nama, decom rasutom po svetu, mnogo uspravnije hodati.

autor je opsiholog i pisac, član predsedništva Kongresa i Saveta Srba Evrope, Francuska