Menadžere moramo i da uvozimo

Otac mi je Srbin iz Like, koji je bio koloniziran. Majka mi je iz Kikinde, iz Vojvodine. Osnovnu školu sam završio u Beogradu, a gimnaziju u Zemunu. Nakon toga sam studirao Pravni fakultet u Beogradu, da bi se potom zaposlio u Generaleksportu, tada najvećoj trgovačkoj firmi u bivšoj Jugoslaviji. Firma me je poslala na Kipar 1982. godine, gde sam bio njen predstavnik sve do 1989, kad sam kratko boravio u Beogradu. Potom je osnovana naša firma 1990. godine. Danas je ova firma, posle 13 godina poslovanja, jedna od najvećih firmi na Kipru koja se bavi trgovinom, transportom, skladištenjem metala, žitarica, naftnih derivata i drugih roba. Firma ima svoje firme i predstavništva u 12 zemalja sveta - kaže ukratko o svom životu biznismen Zoran Drakulić, predsednik i jedan od vlasnika kompanije Ist Point, na početku intervjua za Danas.

 Poznato je da ste Vi bivši sportista. Kažite nam nešto o tim vremenima.

- Kao mlad počeo sam da se bavim plivanjem, bio sam i pionirski i juniorski prvak Jugoslavije. Relativno rano sam prestao, a potom sam još neko vreme ostao u sportu kao trener Crvene zvezde, odnosno jedno vreme sam bio juniorski trener Jugoslavije.

 Da li je to vreme kada ste bili u Geneksu?

- Ne, ne. To je sve bilo pre Geneksa. Nakon toga je, faktički, prestala moja aktivnost u sportu, sve do momenta dok se nisam vratio prvi put sa Kipra. Tada sam godinu i po dana bio predsednik vaterpolo kluba Crvena zvezda. U to vreme, taj vaterpolo klub je postigao svoje najveće uspehe, odnosno prvi put u istoriji bio je prvak Jugoslavije.

 Ima li biznismen Vašeg profila slobodnog vremena, i ako ga ima, gde i kako ga koristi?

- Nažalost, tog vremena je sve manje. Najviše zato što imamo svoje firme u 12 zemalja pa sam prinuđen da stalno putujem. Nadam se da ću u narednom periodu imati više slobodnog vremena, s obzirom da sam u poslednjih godinu i po dana bio dosta angažovan oko privatizacije u Srbiji i da će se ta moja angažovanost nakon zaokruženja naših planova, značajno smanjiti.

 Imajući u vidu Vaša stalna putovanja, kako vam Beograd u komparaciji sa drugim metropolama izgleda?

- U Beogradu ima, da kažem, dosta spoljašnjih promena. Mislim da je to dobro, on je ipak prestonica i nju treba stalno menjati. Taj spoljni utisak se u poslednje vreme popravlja, a to je rezultat i privatizacije i više para u budžetu grada. Siguran sam da će pozitivnih promena ubuduće biti još više.

 Na početku razgovora o biznisu, molim Vas "vratite" se u osamdesete. Kakva su Vaša sećanja na taj period, vezana za čitavo društvo i za ekonomiju.

- U to vreme gro firmi u tadašnjoj Jugoslaviji su bile društvene. Privredni kapaciteti su bili uglavnom zaposleni, čemu je umnogome doprinosio jedan ogroman posao koji se u to vreme radio sa bivšim Sovjetskim Savezom. Na tome je, u stvari, Geneks i izrastao u ogromnu firmu. S obzirom na tadašnju relativnu zatvorenost bivšeg "istočnog bloka", uglavnom su rađeni bilateralni državni aranžmani sa mnogim zemljama socijalističkog bloka. Geneks je, dakle bio jedan od nosilaca tih aranžmana sa jugoslovenske strane. Radilo se o ogromnom prometu, a to je istovremeno i pomoglo ljudima u "Generaleksportu" da u to vreme postanu najbolji trgovački kadrovi u Jugoslaviji.

 Rekli ste da ste na početku devedesetih osnovali svoju kompaniju sa sedištem na Kipru. Kakve ste tada imali veze sa zemljom i kakva su, uopšte, bila vremena za biznis?

- Početkom devedesetih su se radili još relativno dobri poslovi. Moj izlazak iz jedne od najvećih društvenih firmi je posledica raspada Sovjetskog Saveza. Geneks je polako počeo da gubi poslove, i jednostavno, zbog događanja oko samog Geneksa u to vreme i "skidanja" vodećih ljudi, meni se cela ta klima nije dopala. Rešio sam da sa još par kolega krenem u privatni biznis. Mislim da se to isplatilo, s obzirom da se potvrdilo da sa svojim znanjima i iskustvom, možemo da samostalno vodimo posao u zemljama gde smo to i ranije radili, ali i šire. Znači, naša privatna firma je u to vreme bila jedna od najvećih firmi u Beogradu. Međutim,s obzirom na promenu cele klime, mi smo odlučili 1992. da faktički prekinemo sa svim poslovima u Srbiji kao lokalna firma "Yu point", i da poslove i ljude preselimo kompletno na Kipar i u druge zemlje gde smo postepeno počeli da otvaramo kancelarije. To je bilo najpre u Rusiji, zatim su došle na red Mađarska, Rumunija, Ukrajina, Kazahstan, Nemačka... U to vreme smo imali filijale i u Velikoj Britaniji, Kini, potom Iranu itd.

 Ako biste u nekoliko rečenica mogli da predstavite razvoj Vaše kompanije u proteklih dvanaestak godina, šta biste posebno naglasili?

- Firma je imala uzlaznu putanju kroz sve prethodne godine. Mi smo počeli kao jedna mala firma, ali smo stalnim reinvestiranjem ostvarenog profita u dalji razvoj i infrastrukturu, kontinuirano napredovali. Godine 1994. smo uvideli da nema velike budućnosti čistim trgovinskim firmama, pa smo odlučili da polako počnemo da ulazimo i u proizvodnju, a potom i u logistiku, pa smo počeli da kupujemo firme iz naše referentne grane - obojene metalurgije. Tada smo kupili jedan veliki bakarni zavod u Rusiji. Potom smo počeli da gradimo silose, zatim smo kupovali i barže da bismo transportovali žitarice, itd. Danas firma posluje u 12 zemalja, ima godišnji promet roba od više od 250 miliona dolara, a plan nam je da do 2006. godine sa prometom dostignemo pola milijarde dolara. U tom smislu idemo i dalje u investicije, kako u segmentu trgovine žitaricama i stočnom hranom, tako i u obojenoj metalurgiji.

 Da li se iz Vašeg iznošenja geneze firme može zaključiti da su dva strateška pravca Vaše kompanije obojeni metali i žitarice?

- Definitivno. U tom delu ćemo pokušati da se i dalje razvijamo, pre svega ulazeći i u primarnu proizvodnju i u proizvodnju poluproizvoda u delu obojene metalurgije. U delu žitarica prevashodno ćemo iči u razvoj logističke mreže, da bismo omogućili da u sezoni kupujemo žitarice direktno od proizvođača, čime bismo sa jedne strane došli do najjeftinije robe, a s druge strane imali logističku podršku(silose i sl. ) da te poslove možemo da radimo.

 Na naše tržište ste se u većoj meri vratili 5. oktobra 2000.?

- S obzirom da smo faktički gotovo punih osam godina sa poslom van Srbije, želja nam je bila da se vratimo na ovo tržište, a sa pokretanjem jednog širokog ciklusa privatizacionih poslova u Srbiji, jednostavno nismo mogli da propustimo neke šanse koje su se pojavile u delatnostima kojima se mi bavimo. Zarad toga smo bili primorani, da bismo došli do sredstava za kupovinu preduzeća u Srbiji, da prodamo određene firme u Rusiji. Onda smo prvo počeli da kupujemo silosne kapacitete vezane za promet žitaricama, uz te silosne kapacitete posledično "idu" i mlinovi, ušli smo i u proizvodnju brašna u Srbiji tako da predstavljamo jednu od najvećih firmi u ovom području. Sve je to uslovilo da neminovno uđemo i u proizvodnju pekarskih proizvoda, tako da smo kupili drugo po veličini pekarsko preduzeće u Beogradu, "Klas". Nameravamo da se u ovom segmentu i dalje razvijamo.

 Vaše učešće u privatizaciji često je bilo u centru pažnje javnosti i medija. Kako generalno gledate na postupak privatizacije i Vaše učešće u njoj?

- Nažalost, po mome mišljenju, i posle 5. oktobra je politička opredeljenost uticala na ekonomiju, pa i na privatizaciju, tako da smo u početku imali nekoliko pokušaja da uđemo u neke firme i nismo uspeli. Dakle, mislimo da je tu bilo dosta i subjektivnog faktora. Međutim, u poslednjih par meseci, uspeli smo da ostvarimo i onaj drugi deo koji sam do sada manje spominjao. To je segment metalnog kompleksa, odnosno grana obojene metalurgije. Bili smo uspešni na aukciji za Fabriku kablova u Zaječaru(to je opet jedna od delatnosti kojima se naša firma i ljudi bave dugi niz godina). Takođe smo bili uspešni i u tenderskoj privatizaciji Valjaonice bakra Sevojno. To bi otprilike, uz eventualno naše učešće u prodaji Fabrike bakarnih cevi u Majdanpeku, bili naši strateški interesi u ovom trenutku.

 Ako nije poslovna tajna, kolika su Vaša ukupna ulaganja u kupovinu većinskog vlasništva do sada privatizovanih preduzeća, i to po sva tri osnova - prodajna cena, investicioni i socijalni program?

- Mi smo planirali da od sopstvenih sredstava, u sve kupovine, uložimo dvadesetak miliona dolara. To su otprilike sredstva koja smo dobili prodajom kapaciteta u Rusiji. Međutim, naša ukupna ulaganja će biti dosta veća, prevashodno u delu investicionih ulaganja, pa ćemo morati da se za deo zadužimo kod banaka. Već vodimo pregovore sa više banaka. Tu nam je, prevashodno, važna Evropska banka za obnovu i razvoj, sa kojom pregovaramo oko jednog velikog kredita, od 24 miliona dolara za Valjaonicu bakra Sevojno. Ta sredstva bi se uglavnom koristila za investicije(otprilike 15 miliona), dok bi se desetak miliona koristilo za restrukturiranje postojećih dugova koje Sevojno ima prema bankama, čime bismo došli do jeftinijeg novca za supstituciju kredita koje Valjaonica danas servisira.

 Koliko znamo, uložili ste žalbu nakon poništene privatizacije Beogradske pekarske industrije. Da li ćete ponovo učestvovati u prodaji tog kompleksa?

- Mi smo uložili našu žalbu Vrhovnom sudu. Odluku čekamo. Videćemo šta će biti, jer smatramo da smo tu oštećeni. To je, verovatno, bio jedini tender gde je data normalna cena, gde su svi uslovi i procedure poštovani, pa je tender ipak poništen. Tako da ćemo videti kakva će biti odluka suda. Ako me pitate danas da li ćemo ponovo učestvovati, ja bih verovatno rekao ne. Ali, kada to dođe na red, onda ćemo "hladne glave", odlučiti definitivno.

 Kako gledate na trenutnu makroekonomsku situaciju u Srbiji? Kakve promene očekujete nakon izbora?

- Prvo, mislim da u ovom trenutku makroekonomska situacija nije nimalo ružičasta. Još jednom ponavljam da nisam od onih koji samo kritikuje. Mislim da je bilo i određenih dobrih poteza. Na primer odluka da se krene u jednu relativno brzu privatizaciju. To može da bude zamajac ovakvoj privredi. Međutim, ja sam pristalica ideje da se odmah prodaju mala i srednja preduzeća, a da se kod firmi koje su od strateškog značaja postigne jedan širi konsenzus oko toga šta raditi. Dakle, mislim da je kod određenih firmi, koje imaju budućnost na evropskom tržištu, a prodate su po relativno niskoj ceni, prethodno trebalo doneti određene strateške odluke. Možda čak uvesti menadžment ako ga nemamo u Srbiji, pa izvršiti restrukturiranje tih preduzeća uključujući i doinvestiranje, i tako spremiti te firme za tržište gde bismo možda sutra dobili i više desetina puta bolju cenu.

 Govorili ste o Vašim odnosima sa Ministarstvom za privatizaciju. Da li ste sarađivali sa Vladom i kakva su Vam iskustva na tom planu?

- Moja osnovna primedba je, da iako smo jedna od najiskusnijih firmi u Istočnoj Evropi, dakle sa iskustvom koje smo imali i u drugim zemljama koje su prošle kroz tranziciju, nismo imali komunikaciju sa ljudima iz Vlade. Iako se radi često o ljudima koji nisu imali neka velika prethodna iskustva. Mislim da je u tom tranzicionom periodu trebalo koristiti iskustva firmi i ljudi poput nas, jer smo mogli dosta svojim savetima da pomognemo. Mislim da to treba da bude vrlo bitan zadatak buduće vlade.

 Na koji način to postići - po osećaju onih koji vrše vlast ili institucionalno, formiranjem nekog saveta?

- Mislim da treba delovati u oba pravca. To se mora na neki način i formalizovati da bi sutra imalo određenu težinu. Ja o formi sada ne bih govorio, ali se svakako može i mora naći forma intenzivnog komuniciranja sa privatnim sektorom. Jer, ako nam je intencija da privatizujemo privredu, onda moramo sa tim privatnim sektorom tj. potencijalnim investitorima, na odgovarajući način i da komuniciramo.

 U jednoj od Vaših strateških delatnosti, obojenim metalima, imamo najveći broj velikih sistema koji se nalaze u krizi. Da li je kasno za njihovo restrukturiranje i revitalizaciju?

- Za neke ima rešenja, a za neke nema. U sačuvane, izvanredne kapacitete spada Fabrika bakarnih cevi u Majdanpeku. To je jedna od najboljih fabrika u Evropi, koja u ovom trenutku radi sa 15 odsto kapaciteta. Mislim da je to sramota. Ta fabrika bi mogla, uz dobar menadžment i obezbeđenje kvalitetnih i relativno jeftinih obrtnih sredstava, da radi punim kapacitetom i da predstavlja značajan izvozni potencijal Srbije. Ovde bih napomenuo i svoja razmišljanja o RTB Boru. Mislim da se problem RTB mogao i može rešiti. Mi smo davali određene predloge. Imajući u vidu koliko je sredstava za socijalne programe otišlo u Bor, mislim da se sa znatno manjim sredstvima mogao rešiti kompletan problem. Proizvodnja je danas mogla da bude bar četiri puta veća, jer rude ima, samo je treba izvaditi. A drugo, tu je i sekundarni efekat, tj. proizvođači koji su se razvili na osnovu prerade bakra, o kojima smo već pričali. A to znači, cela kablovska industrija, Valjaonica bakra Sevojno, Majdanpek. Mi u ovom trenutku 90 ili 95 odsto potrebnog bakra uvozimo, što je jako loše.

 Pošto ste već više godina strateški partner, a sada i većinski vlasnik Valjaonice bakra, nema nikog pozvanijeg da nešto kaže o šansama tog sistema?

- Mislim da taj sistem ima šanse, da to ne mislimo ne bismo ga ni kupovali. Tu ima više problema. Fabrika je opterećena određenim dugovima u ovom trenutku. To mora da se reši, i već sam o tome govorio. . Potom, još uvek ima viška radnika. S obzirom na obim proizvodnje kojim danas Valjaonica ostvaruje, broj radnika nije odgovarajući. Ima primera takvih i sličnih fabrika u Evropi koje rade možda i sedam-osam puta veći obim, pa imaju 600 radnika. Mi danas imamo 2. 000 radnika u Sevojnu. Međutim, ovo područje je jako osetljivo i mi ćemo vrlo pažljivo raditi. Krajnji cilj je da broj radnika svedemo na odgovarajuću meru, i istovremeno dižemo i proizvodnju. Mi smo za narednu godinu planirali rast proizvodnje za 36 odsto, a kroz nova ulaganja u opremu itd. dobićemo i bolji proizvod i mogućnost da se dodatno plasiramo na tržišta u svetu. Mislimo da Sevojno ima dobru perspektivu, posebno u u svetlu oporavka RTB Bora, čime bismo došli do relativno jeftine proizvodnje.

  Stalno ste na tržištu, uključujući naše. U komparaciji sa drugim zemljama, kakvo je stanje našeg menadžmenta? Da li je on spreman da uđe u pravu tržišnu utakmicu

- Tu imamo problem. Prevashodno, mislim da imamo dosta kvalitetnih ljudi. Ti ljudi su bili 12-13 godina van nekog pravog tržišta. Nisu imali pravu komunikaciju sa tim tržištem. Mislim da u ovom trenutku imamo deficit kvalitetnog menadžmenta i da treba da ga spremimo. Tu ima rešenja. Ja ne bih bežao od toga ni da menadžere u prvom trenutku "uvozimo" iz inostranstva, da koristimo njihova iskustva, a uz to da ovde školujemo kadrove tako da kroz par godina imamo naše menadžere koji će voditi te fabrike. Takođe, kupovinom naših firmi od strane inostranih, biće delimično rešen i ovaj problem.

 Šta uopšte mislite o svesti naših ljudi o nužnosti reformi, ulozi sindikata i sl. ?

- To je isto veliki problem. Normalno, sa sindikatima treba komunicirati. Mi komuniciramo, međutim treba otvoreno reći da su naši ljudi pomalo izgubili radne navike i odnos prema radu i profesiji. Ipak verujem, da će se kroz privatizacioni ciklus, zaposleni edukovati i da će se postojeći odnos prema tržišnoj ekonomiji i proizvodnji promeniti.

 Da li Vas eventualno u budućim političkim promenama možemo videti više u političkim krugovima kao konsultanta ili aktivnog učesnika?

- U ovom trenutku nemam nameru da se aktivno uključim u politiku, ali definitivno želim da svojim savetima, koliko je to potrebno i moguće, maksimalno pomognem. Mislim da moje i iskustvo ljudi oko mene treba koristiti. Takođe, neću se ustručavati kao što to nisam ni do sada, da u određenim trenucima, putem medija ili na drugi način, ukažem na propuste koje Vlada čini.

 Uskoro je proslava 200 godina moderne srpske države. Gde je Srbija danas, šta iz ta dva veka može da bude inspiracija, a šta opomena za budućnost?

- Mislim da nam je naša bliža istorija dokazala, da ovako mali ne možemo da se borimo protiv sveta i da moramo da sa tim svetom komuniciramo. Da se uklopimo u određena svetska događanja. Još jednom se pokazalo da nam naša priroda i otpor svim "nepravdama u svetu"(bez obzira da li su prave ili lažne) ne mogu doneti nikakvu korist. Drugim rečima, nije se isplatilo i ja mislim da pre svega moramo da budemo mnogo mudriji, da shvatimo da smo mi ipak jedna mala zemlja u središtu Balkana i da se tako i ponašamo. Moramo da komuniciramo sa Evropom, od koje možemo mnogo da naučimo i da imamo mnogo koristi, a naravno, i sa najvećom silom na svetu.