Prećutkivati nekoga znači ubijati ga

Bio je 2. maj 1992. Celo Sarajevo gori. Gori i pošta, ali telefoni još nisu bili mrtvi. Sadudinu Musabegoviću, poznatom bosanskom intelektualcu i nekadašnjem uredniku kultnog časopisa Odjek, u paničnom stresu prostrujalo je kroz glavu da treba, dok još ima vremena, obavestiti što više ljudi o zlu koje je napalo grad. Ali koga? Ko još ima - zapisao je kasnije - da bi mogao shvatiti šta se sve ovdje događa. I ko uopšte da povjeruje u sve ovo kad ni sam nisam još dugo mogao da pojmim kako se mogla tolika količina užasa odjednom sručiti na jedan grad. Ipak, znao sam, postojao je još neko ko se o tome mora obavijestiti i ko treba da zna šta se ovdje događa, osim naravno Boga, koga i ne treba obavještavati, budući da on sve vidi i sve zna. To je Radomir Konstantinović. Okrenuo sam telefon i na ne malo iznenađenje, s obzirom na bizarnu i, u najblažu ruku, dramatičnu situaciju, vezu sam dobio odmah.

- Rade - skoro sam kriknuo - znate li šta se ovdje događa. Već dosad smo stigli sto godina unazad.

- Znam, sve znam. To je strašno!

- Možete li nešto učiniti da se ovaj užas zaustavi - obratio sam mu se kao misliocu koji je pronikao u svaku poru agresivno nacističkog, palanačkog duha.

- Nažalost - rekao je - mogućnosti su veoma male. Druge reči osim razularenog, ali i "uhorenog" nacionalističkog urlika se više ovde skoro i ne izgovaraju, niti čuju. Mi ćemo već sutra izdati saopštenje, ali sumnjam da će se njegove reči od ratno-huškaške buke uopšte i moći čuti.

Kasnije, puno kasnije, Musabegović je saznao da se saopštenje pojavilo sutradan i da je imalo upravo onakav odjek kakav je pisac i slutio. No, zaključuje on, za mene je ovaj podatak imao i svoj dodatni smisao: Radomir Konstantinović je lično, još jednom, sam stao na mjesto svoje riječi.

Nacionalizam, govorio je Konstantinović deceniju kasnije, postao je "apsolutno zlo ovih prostora. On se uvukao svuda i u sve. Kada on kaže da te ne razume, jer govori drugim jezikom, a vrlo dobro te razume, on je čovek koji neće da te razume. On je čovek koji neće da razgovara. Tu onda nema nikakvog razgovora, pa ni političkog. Nacionalizam isključuje razgovor. Nacionalizam je terorizam. "

Priča o Konstantinoviću je priča o jednoj intelektualnoj i ljudskoj vertikali, neponovljivoj figuri naše literature i filozofije, "jednom gordom usamljeništvu i uspravnom nonkonformističkom opstanku nasuprot struji" (Milan Đurčinov). Jedni su tvrdili da je "prilično usamljen, bez pravih sledbenika i istomišljenika", drugi da "njegovo delo nema ni uzora, ali ni sledbenika". Međutim, bilo je i onih koji su njegovo delo, posebno "Filosofiju palanke" uzimali kao neku vrstu biblije u kojoj su otkrivali istorijat ovdašnjih zabluda li i nagoveštaj budućih.

Prva knjiga "Kuća bez krova" objavljena je još 1951. Zatim slede romani "Daj nam danas", "Mišolovka", "Čisti i prljavi", "Izlazak", "Ahasver ili traktat o pivskoj flaši", "Pentagram, beleške iz hotelske sobe", u prošloj deceniji to su izuzetna dela "Dekartova smrt" i "Beket prijatelj". Ipak, dve studije, po mnogim mišljenjima, obeležile su literarnu scenu Srbije u drugoj polovini prošlog veka. Prvo, "Filosofija palanke", objavljena pre 35 godina, a čije peto izdanje je upravo u štampi, ocenjena kao svojevrstan "ogled o srpskoj patrijarhalnoj civilizaciji" bez koga, po mišljenju Latinke Perović, ne može da se napiše društvena istorija Srbije u 19. i 20. veku, ali ni razume u potpunosti krvavi haos u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji u poslednjoj deceniji prošlog veka. Druga je, osmotomna studija "Biće i jezik", nastala između 1970. i 1971. i koja sadrži 113 rasprava o isto toliko srpskih pesnika između dva svetska rata.

U "Filosofiji palanke" analizira se duh palanke kao pogled na svet, ukorenjenost palanke u duhu, u jeziku. Duh palanke, piše Konstantinović, hoće prošlost jer neće vreme i neće istoriju. Na drugom mestu: "Politika ovog sveta je politika prevare... zasnovana na pokušaju prevare istorije, njenom degradacijom od istorije traženja na istoriju događaja unapred datog smisla". I iako je taj "duh palanke" prećutkivanjem ubijao ovu knjigu, Konstantinović je još pre 15 godina rekao: "Ja mislim da uvek ima nečeg tragičnog u žrtvama ovog duha, čak i u onim koji su najsvirepiji, koji su najdublje zagazili u varvarizam. Mislim da i nacionalisti, oni kojima dugujemo tolika naša zla i koji nam svima sada rade o glavi (a glave nam igraju, to da znate!) da su, dakle, i ti nacionalisti, negde na dnu bića, pa makar i duboko skriveno, od njihovog sopstvenog saznanja, od njihove moći samorefleksije (a ta moć je, naravno, u nacionalista ništavna), mislim da su i oni u ovom smislu tragični... Ti kojima su oči oslepele od ‘beskonfliktnog sveta’ usred našeg sveta, ti, koje je njihovo idealno jedinstvo onesposobilo da nas vide takve kakvi jesmo, pa nas zato vide samo kao simbolične znake nadličnog jedinstva, ili kao simbole izdaje tog jedinstva - ti su, ti, zamućenog pogleda najopakiji: svakog jutra sa strahom gledam svoje lice u ogledalu. "

Na okruglom stolu, održanom prošlog aprila u Sarajevu, u čast 75-godišnjice rođenja Radomira Konstantinovića, Esad Bajtal je govorio i kako, konkretno, i lozinka može da drži palanku na okupu. Tako i obična kafanska narudžbina, kad ste u Bosni, zavisi od toga da li tražite kavu, kafu ili kahvu. U jednom gradiću, palanci (s nacionaldemokratama na vlasti) na čitko odštampanom meniju piše da ćete napitak - kad se odlučite za naziv - platiti pola marke, jednu marku, ili marku i po. To što u sva tri slučaja pijete istu tekućinu, ne znači nikom ništa. Dosledno sebi, kaže Bajtal, "palanka je time, još jednom, i na taj način, odbila da prizna raznolikost života. Zapravo, po logici palanačkog jednoumlja i ideologijski njegovane netrpeljivosti nacional-demokrata, ako već ne može da se eliminira, razlika mora da se plati. "

Svet palanke je na ovim prostorima zvezdane trenutke doživeo 90-ih, kad je "potražio izlaz u savezu državnog socijalizma i nacionalizma", kako kaže Latinka Perović i dodaje: "Kroz taj savez on se i ostvario, da bi se, posle sloma, dramatičnije no ikad, našao ponovo pred istim izborom pred kojim je bio i na početku. "

Radomir Konstantinović odavno ne daje intervjue. Dugo smo razgovarali o egzilu kao ceni koju je platio opirući se "duhu palanke", o delovima iz "Filosofije palanke" koji izgledaju kao "epifanije proročkog govora, kao anticipacije i upozorenja vidioca" (Stevan Tontić), o Drugoj Srbiji koja je za njega "ona Srbija koja se ne miri sa zločinima", o njegovom angažovanju u Beogradskom krugu i Odboru za istinu o Ivanu Stamboliću.

Retko priča o budućnosti, ne želi da sada govori o inspiracijama i opomenama iz naše prošlosti, iako ne pristaje na zaborav. Pre dve godine, na pitanje o budućnosti, ovako je odgovorio:

"U mom kraju, u kojem ja često govorim, mada ne spadam u populiste, kada seljaku ponestane svake nade, kada mu se čini da u nekoj situaciji više nema nikakvih izgleda, onda on kaže: ‘Iskočiće, valjda, nešto!’"

NA KRAJU MI JE POSLAO PISMO:

Dragi Grujice Spasoviću, drugarski ti zahvaljujem na pažnji. Iako, odmah da ti kažem, plaše me neke reči koje si izgovorio.

Plaši me, recimo, reč prorok.

Možda znam šta si hteo da kažeš. Ali ta reč izaziva u meni pomisao na bezizgledan svet, na apokaliptičan svet, jer zaista možeš da budeš prorok samo u bezizglednom svetu. Samo u svetu u kome nema nade ni za najmanju promenu. A to je onaj svet o kome sanja, kome teži duh palanke, utoliko više što taj svet očitije ne postoji.

To je svet kolektiviteta koji ne trpi nikakvo, pa ni najmanje, odstupanje od njega. Svet za koji je greh svaka demonstracija individualiteta, a samim tim i svaki pokušaj kritičkog mišljenja koga nema bez individualiteta.

Kolektivizam (svaki, ne samo plemenski) isključuje kritički govor onako kako isključuje individualitet. "Egzil", o kome govoriš, zato je u prvom redu izgonstvo iz govora, kao izgonstvo iz egzistencije, koja je bezuslovno jezička. Izvan jezika nas nema. "Prećutkivati" nekoga, ili nešto (da upotrebim taj uobičajeni izraz), znači ubijati ga: izgoniti ga iz jezika kao iz same egzistencije. Bez krvi. Čak i mrtvog.

Sećaš li se kako nam je teško padalo ćutanje o Ivanu, produženo i posle Petog oktobra?

Neki od nas koji smo pokušavali da odbranimo Ivana Stambolića (već mrtvog) od smrti, govorili su o ravnodušnosti. Mislim da su to činili sa mnogo razloga. Ali nije to bila samo ravnodušnost. Nikako. Bio je to i nacionalizam (ili čak pre svega nacionalizam) i to onaj "demokratski", koji je i mrtvog Ivana držao u "egzilu". Dakle i posle Petog oktobra.

Podsećaš me da sam rekao da je Druga Srbija ona (Srbija) koja se ne miri sa zločinom, ali i na to da se učinilo da je "sa Petim oktobrom došlo vreme za Drugu Srbiju, ali je ta nada brzo nestala". Ali šta to može da znači? Da ovde nema više nade za nemirenje sa zločinom? - Ni jednog jedinog trenutka nisam poverovao da se Petog oktobra (tog velikog dana naše nove istorije, treba li to da kažem?) Druga Srbija vraća iz "egzila" u kome je nju držao dotadašnji režim, i to zato što sam znao snagu nacionalizma na kome je taj režim opstojavao, ali koji nacionalizam preživeo je taj režim, ostajući suštinski isti i u demokratskoj retorici. Na samom početku govora Druge Srbije, u Beogradskom krugu, aprila 1992, govorio sam o čudovišnostima i čudovištima našeg političkog života, i na prvom mestu ukazao sam na čudovište "demokratskog nacionaliste" kao na promašeni hibrid (Laza Kostić rekao bi: ukrštaj) individualizma i kolektivizma.

Taj nacionalizam i danas drži Drugu Srbiju u "egzilu", i to upravo kao onu Srbiju koja se ne miri sa zločinom. Gde je danas Druga Srbija ako nije na dnu ćutanja o zločinima i zločincima? Čak i na dnu pokušaja odbrane zločina i zločinaca?

Nacionalizam je preživeo Peti oktobar. Pod senkom Ivanovom rekao sam i da "nema izmirenja između nacionalizma i odgovornosti. Zato što za nacionalizam, kao za plemenski stav u neplemenskom svetu, ne postoji pojedinac, nego samo pleme". I rekao sam još "da je zato za nacionalističku svest suđenje bilo kom pojedincu suđenje celoj naciji".

Zar ne slušamo tu svest i danas svakodnevno?Još jednom ti hvala, tvoj Radomir Konstantinović