Mnogi namerno šire HIV

Sandra Mančić (26), jedina je osoba obolela od side u Nišu, koja se odvažila da postane aktivista JAZAS-a i javno progovori o svojoj bolesti, rešena da, kako sama kaže, što više doprinese borbi protiv kuge 21. veka. Sandra je, inače, već pola svog života narkoman, jer je s heroinom počela u dvanaestoj godini, a upravo se preko igle i zarazila.

- Majka mi je umrla od leukemije kada sam imala samo 11 godina i to nisam mogla da podnesem. Drogiranje je počelo s društvom. Niko me zaista nije silio jer sam bila najmlađa, tako da je krivica samo moja. To je bilo vreme kada je heroin bio popularan, kao što je sada ekstazi.

Sandra je vrlo brzo postala zavisnik, a pre tri godine se nakon 11 godina drogiranja, zbog posedovanja droge, obrela i u istražnom zatvoru. Nakon izlaska iz zatvora, čekalo je neprijatno iznenađenje.

- Testirala sam se na svakih šest meseci, bila sam obavezna kao intravenozni narkoman, mada mnogi narkomani ne poštuju to pravilo. Pamtiću taj septembar 2000. godine kada sam dobila rezultate i saznala da sam HIV pozitivna - nastavlja Sandra. "U samo jednom trenutku srušio se čitav moj svet.

Sandra živi od invalidske penzije od nekoliko hiljada dinara mesečno, nedovoljne za život. Uz to, u kući nema više ni televizor ni frižider. Sve je svojevremeno rasprodala zbog droge. Nije više "samo" HIV pozitivna. U međuvremenu je i obolela od side, ali po njenim rečima, rešena je da živi i optimista je uprkos tome. Poteškoće joj pričinjava i konstantna temperatura od 37,5 stepeni, pa kaže: "Teško je živeti uz povišenu temperaturu i malaksalost, ali rešena sam da se ne predam. Želim da živim i da učinim da se više niko ne zarazi"...

Po njenim rečima, najteže joj pada to što je sada "žigosana" i što svi beže od nje. Najbolju prijateljicu je izgubila upravo na taj način. "Ja imam dete, ti imaš sidu", bila je zadnja rečenica "za zbogom" koju joj je prijateljica uputila. Niko je ne posećuje, čak ni polubrat koji živi u Nišu.

Ni telefon mi više ne zvoni, kaže i nastavlja:

"Ranije sam bila popularna dok sam radila kao foto-model, a sada muškarci, a i svi ostali, beže od mene. Prošle godine sam dobila herpes. Upirali su na ulici prstom u mene, bilo je jezivo", objašnjava Sandra. "Pokušala sam da nađem posao, ali je stvar bila slična. Nisam krila da sam pozitivna, a odgovori su zato bili u stilu: "Pa, ne znam, pitaću šefa, ali - sumnjam".

Na pitanje da li bi u trenutku besa zarazile nekog, Sandra kaže da je to "strašno prljavo" i da ne bi bila u stanju za takav potez. Ali pouzdano zna da mnogi to rade, jer kriju da su HIV pozitivni. Savest se i kod takvih ljudi mora menjati, ne samo kod zdravih, kaže.

Po rečima profesor dr Miroslava Spasića, Sandrinog lekara, najnovijim lekovima se život obolelih može produžiti mnogo više nego ranije, ali je najveći problem u borbi protiv ove opake bolesti "socijalna smrt", koja potpuno izoluje pacijente.

- Otpor je zaista veliki, čak i mi koji proučavamo bolesti zavisnosti ili sidu dobijamo "etikete" kao "zaštitnici narkomana i sidaša - tvrdi dr Spasić."Socijalna smrt" je faza koja se mora prevazići i za to je potrebno vreme.

- Kada odem na Kliniku za infektivne i tropske bolesti u Beogradu, gde se i lečim, odmorim se psihički. Osećam se kao kod svoje kuće, tamo smo svi isti - bolesni - završava svoju tužnu ispovest Sandra i potvrđuje priču o "žigosanim" bolesnicima. Iako su ljudi dobro informisani o načinu prenošenja side, opet se dešava da se posle rukovanja s obolelim panično peru ruke. A dr Spasić kaže da na predavanjima ima običaj da poljubi Sandru i time stavi do znanja da se u običnom socijalnom kontaktu ova opaka bolest ne prenosi.