Duboki koreni francuskog sekularizma

Francuska država nije jedina zapadna zemlja koja insistira na razdvajanju crkve i države – samo što ona to radi mnogo militantnije nego drugi

Sekularizam je za Francuze maltene državna religija. On je bio stub Francuske revolucije i predstavlja bazičnu doktrinu progresivne misli u ovoj zemlji još od 18. veka.

Do danas, sve što miriše na zvanično priznanje neke religije – kao što je dozvoljavanje đacima da u školama nose islamske marame – za mnoge Francuze predstavlja anatemu.

Čak i oni koji se protive zabrani nošenja marama čine to u ime jednog modernijeg, fleksibilnijeg oblika sekularizma.

Ova tradicija bi se mogla shvatiti kao nusproizvod francuskog Katolicizma, jer progresivni su oduvek na predikaonicu gledali kao na neprijatelja, pre nego na platformu, za razliku od pojedinih protestantskih zemalja.

Francuski prosvetitelji, kao Voltaire, Diderot i Montesquieu smatrali su da je religija razdorna, neprosvećena i netolerantna.

  Blizu propasti

Francuska revolucija dovela je do čeonog sudara Crkve i države.

Crkvena imovina je konfiskovana a sveštenici su bili primorani da zaklinju lojalnost republici.

I tokom revolucije i nakon njene pobede, Vatikan se suprotstavljao republikanskom redu koji je Pariz pokušavao da uvede širom Evrope.

Odgovor Francuza bio je marš na Rim, dva puta – 1798 i 1809 – koji se završavao otmicom neposlušnih Papa.

Napoleon Bonaparta je postigao dogovor sa Crkvom, koja je stavljena pod starateljstvo države – i ostavljana je na miru kada su u pitanju bile duhovne stvari.

Ovaj aranžman, poznat kao Konkordat, trajao je čitav vek. 1905, u sred obnovljenog antiklerikalizma, Treća republika je dekretom odvojila Crkvu i državu.

  Pojedinačni građani

Zakon o odvajanju značio je striktnu zvaničnu neutralnost u religijskim poslovima.

Francuska država nije mogla da dozvoli pozive na preobraćenje u javnim  zgradama – najpre u školama, u kojima građani sutrašnjice stiču znanje.

Insistiranje na školama kao bezreligijskim zonama predstavlja srž francuske ideje građanstva.

Republika je oduvek priznavala pojedince, pre nego grupe: francuski građanin se zaklinje na lojalnost naciji, i nema zvanično sankcionisani etički ili religijski identitet.

I mada se ovako nešto može dovoditi do ekstrema – učenje kolonijalnih podanika da su njihovi preci Gali – ovaj pogled na građanstvo je fundamentalno nediskriminatorski i sveobuhvatan.

Na zabranu nošenja verskih simbola u školama treba gledati u ovom kontekstu, i to nije ništa novo.

Godine 1937, tadašnji ministar za obrazovanje naložio je razrednim starešinama da uklone sve religijske simbole iz svojih kancelarija.

To nije bilo kontroverzno – i država je tada naišla na slabog protivnika u pretežno sekularnom društvu.

  Generacijski jaz

Tokom 1960ih i 1970ih, masovna imigracija iz bivših severnoafričkih kolonija stvorila je novi izazov.

To nije odmah dovelo sekularizam u pitanje. Prvi imigranti nisu imali nikakvu želju da u Francuskoj imaju mule koje su ostavili za sobom.

Mnogi od tih starih imigranata su sada šokirani činjenicom da njihova deca usvajaju konzervativnu islamsku praksu, i jedni su od najglasnijih zagovornika da islamske marame treba ukloniti iz škola.

Ali mlađa, druga ili treća generacija imigranata na stvari gleda drugačije.

Oni su živeli samo u Francuskoj, mahom u siromašnim sredinama. Militantnost i islamske marame za mnoge predstavljaju način da izraze svoj bes i formiraju identitet.

Niko ne zna koliko tačno ima Muslimana u Francuskoj – često pominjana cifra od pet miliona je sigurno preterivanje. Ali nedavni izbori za njihovo predstavničko telo govore da su mladi antisekularni i ponekad radikalni Muslimani mnogo glasniji nego stariji i umereniji lideri njihove zajednice.

  Podela

Suočeni sa do sada neviđenim izazovom, francuski establišment je podeljen.

Tradicionalisti tvrde da Republika mora da stane u odbranu svojih sekularnih principa danas, isto žestoko kao što je to činila proteklih vekova protiv monarha s položajem bogova.

Islamske marame naročito se ne smeju tolerisati u školama jer one su instrument propagande jednog netolerantnog oblika Islama i simbol represije nad ženama.

Modernisti, s druge strane, kažu da će zabrana samo osnažiti militantne pripadnike, i ističu da principi sekularizma nisu uklesani u kamenu i da se mogu prilagoditi izuzecima.

Na primer, istočne pokrajine Alzas i Loren, koje su bile nemačke kada je crkva 1905. odvojena od države – zadržale su sistem Konkordata koji dozvoljava sveštenstvu da prima platu od vlade.

  Sveta besmislica?

Zakonski status muslimanskih marama u školama nije jasan – i ostaje bojno polje tradicionalista i modernista.

Najviši sud u Francuskoj pretegao je na stranu modernista. U jednoj odluci iz 1989, koja ostaje na snazi dok se stvar ne reši zakonom, odlučeno je da je zabrana isticanja verskih simbola u školama nelegalna.

Međutim, u toj odluci prihvata se mogućnost da učenik bude izbačen iz škole ukoliko nosi simbol koji stimuliše na preobraćenje.

Francuski ministar za obrazovanje je 1994. rekao da " pretenciozni" simboli mogu da budu zabranjeni, ostavljajući direktorima škola slobodu da to tumače kako hoće.

Predsednik Jacques Chirac, tradicionalista, sada apeluje da se donese novi zakon kojim će se ova stvar raščistiti.

Drugi kažu da će se zakonskom zabranom stvari samo pogoršati – i da se iz sadašnje situacije mogu izvući važne pouke.