Međunarodni dan osoba s hendikepom

Udruženje studenata je najavilo početak kampanje “Promocija inkluzivnog obrazovanja u Srbiji”. “Imamo iste životne potrebe kao i ljudi koji nemaju hendikep, potrebu da živimo, da jedemo, volimo, da se školujemo. To su osnovne životne potrebe. U nekim momentima imamo specifičan način zadovoljenja tih životnih potreba i tu je bitna razlika, imamo potrebu za školovanjem, samo ta škola mora da bude dostupna nama”, kaže Goran Pavlović, predstavnik Udruženja studenata s hendikepom. On dodaje da postoje primeri i ljudi koji su završili fakultete. “Do sada je to bio slučaj samo kod osoba koje su po svom mentalitetu borbene, koje su ekstremno uporni i veliki borci i zalaganjem osoba s hendikepom, njihovih roditelja i prijatelja. Takvi ljudi su do sada uspevali da završe fakultet”, kaže on.

“Ja sam Snježana Jović, postdiplomka na Pravnom fakultetu, smer krivičnog prava, i sedam godina ne mogu da hodam, koristim kolica i niskog sam rasta. Imala sam problema s dekanom kada sam bila II godina. Tražila sam da mi bude omogućeno kretanje kroz fakultet i dolazak na fakultet kao i svim drugim studentima, a on je odgovorio da bi stavljanje rampe na fakultet ružilo izgled zgrade. To me je veoma pogodilo i tada je to rešeno tako što su mene i druge moje kolege ljudi iz obezbeđenja prenosili do stepenica do lifta. Lepa je vest da se na Pravnom fakultetu stavlja rampa. Studentski domovi su takođe jedan od problema. Postoji jedan studentski dom koji je delimično prilagođen, to je ‘Mika Mitrović’. On je prilagođen studentima s hendikepom, ali samo jedan sprat. To znači da ja ne mogu da dođem u podrum, u klub, u perionicu ili kod mojih kolega, nego oni moraju da dođu kod mene. Moram ipak da kažem da sam među kolegama našla najbolje saradnike, nikada im nije bilo teško da mi pomognu. Pitaju me da li mi treba pomoć, ja ih zamolim. Čini mi se da mlađi naraštaj pravilnije pristupa svojim kolegama”.

Goran: Pavlović kaže: “Da bi čovek koji koristi kolica došao na fakultet, on mora da angažuje čitavu vojsku ljudi koji će da ga unesu u zgradu fakulteta ili u određenu učionicu. I slep čovek ponovo mora da organizuje čitavu vojsku ljudi koji će udžbenike pročitati,  snimiti i prebaciti u neki oblik koji je dostupan čoveku koji ima oštećen vid. Čovek koji ima oštećen sluh ponovo će morati da angažuje nekog ko će da sedi pored njega, da zapisuje to što neki profesor ili asistent priča i da mu to kasnije prepiričava i učini dostupnim tu materiju. Sve stvari mora da uradi država. Zgrade moraju postati dostupne, sistem predavanja i gradivo moraju postati dostupni”.

Sigurno je da postoji dosta ljudi s hendikepom koji odustaju od studiranja upravo zbog sličnih prepreka. U udruženju studenata s hendikepom kažu da će kampanjom o inkluzivnom obrazovanju pokušati da dođu do svesti osoba koje utiču na kreiranje procesa školovanja.