Sadamovi srpski prijatelji

Počećemo od onog što je moralo frapirati u najvećoj meri: glasanje srpskog Kosova sa tri četvrtine je otišlo u bubanj srpskog radikalizma. Moglo bi se postaviti pitanje šta je tu toliko čudno, i otkud nam sad pored tolike grešne Srbije na pamet pada baš Kosovo, s obzirom na činjenicu da glasači otuda tradicionalno glasaju za tu najkompromitovaniju srpsku opciju. Više od decenije, setimo se, prošli režim imao je u Kosovu odsudni oslonac: kad je svugde pucalo i labavilo, tamo su karike bivale najjače. Znamo da je sve to delom bilo manipulacija, delom iskreno uverenje. Ali, što sad postavljamo namećemo jedan drugačiji, reklo bi se, nemilosrdan ugao gledanja, razlog je u iskustvu koje je otada moralo da se nagomila. Jer, sva beda današnjeg položaja srpskog naroda sa Kosova u najvećem rezultat je fatalno pogrešne politike koju su vodili oni kojima se otuda upravo i sada sipa u džak. To je, dakle, ono što zaprepašćuje: jednom budeš prevaren, i tragično izigran, i ponovo ideš na pogrešnu stranu istorije. Da opiše svu perverziju te mađije treba jače pero nego što je ovo.

Glas srpskog Kosova, koliki god da mu je stepen autentičnosti zbog okolnosti koje vladaju, što je najgore odjeknuo je i uvredljivo za sve one koji su ispoljavali odgovornost i iskazivali saosećanje, pa i samilost. Rezon je prost: jedni će pomagati, i biti u stanju da pomognu - ako pomoći tu uopšte ima - a drugi će primati glasove, podršku i poštovanje. Pomagati ljudima koji su nezahvalni i koji sami sebi ne žele da pomognu otuda je, oduvek, bilo neka vrsta mazohizma.

Tako bi, ili slično, svet mogao da reaguje i na izbor koji je u nedelju učinila Srbija. Naravno da se formula "stajanja na pogrešnoj strani istorije" može itekako primeniti i na ovonedeljne glasače sa šire srpske teritorije. U Srbiji je osam od deset opština glasalo onako kako nipošto nije smelo. Kao da im je brzo dojadilo da budu pomešani sa finim svetom, pa su se okrenuli ka nečem što im izgleda izvornije. U svakom slučaju, brzo je zaboravljena sva degeneracija života koju je nekad kreirao srpski radikalizam.

Glasovi koje je dobio radikalski kandidat za predsednika Srbije - zamenikovog zamenika zamenik - sticajem okolnosti, međutim, ne pripadaju samo uspomeni na njihovog vođu koji leži u Hagu, nego pripadaju i onom restauracijskom korpusu koji se počeo polako formirati u Skupštini Srbije tokom skorašnje debate o poverenju Vladi, a koji ceo nije bio na izborima i sa svojim kandidatom. Restauracija je, već tamo u skupštinskoj debati, bila pomalo prerušavana pa se stoga i na ovim izborima teško probijala do mozga svih, pa i naših analitičara koji i inače ne blistaju inteligencijom: Mihajlov je, podsetimo se, prenosio Koštuničine poruke da njegovi kaobajagi neće sa crveno-crnima, ali one nisu bile efektivne jer nisu bile iskrene, a i ovi sami preobratili su se u umilne ptice pevačice pa je bilo teško razlikovati Pop Lazićku i Tomu Nikolića od nekih iz Građanskog saveza. No, koncept se, ipak, dobro razaznavao, i ona tvrda ideologija balkanskih genija kojima je dosta sveta, modernizacije i reformi, nije se dala sakriti, tačnije rečeno, možda i nije htela. Ona je, dakle, ta koja je u nedelju ponovo zavela sramotno velik deo Srbije, i okrenula je na onu stranu istorije gde već sede takvi gorostasi savremenog sveta, koji su istovremeno najbolji prijatelji naših radikala, imenom Sadam Husein, Žirinovski, Lukašenko i zemunski kum Lepen. Onih, dakle, milion i dvesta koji su glasali Tomu Nikolića rešilo je da se priključi toj družini. A onda samo da poviču "Tomo - Sadame".

Ali, zbilja, kakva bi mogla biti perspektiva tog restauracijskog bloka na silvestrovskim izborima za parlament? To je svakako važnije pitanje od pukog osvrtanja na ono što je ionako prošlo. Nema sumnje da će taj blok ući u skupštinu, a najmanje jednim svojim krilom i u vladu. I to će biti ono što će u startu razlikovati dosadašnju dosovsku od te u mnogočemu antidosovske vlasti. Antihaški resantiman, zatezanja oko učešća u mirovnim operacijama, jeremijade nad Kosovom, politika "ni Beli dvor ni Bela kuća", i mnoge druge stvari koje su već nekako zaboravljene, opet će se vratiti na scenu. Labusovcima koji i pre izbora vide sebe u vladi trebaće dosta znoja da sa svojim, ipak reformskim kapacitetom, urade nešto što bi bilo na tragu dobrog nasleđa prethodne vlasti.

I tu je onda ključni problem: ono što bi kao realno moglo da se pojavi jeste repriza sukoba Koštunica - Đinđić. Dosad su se ljudi koji će po svemu sudeći reprezentovati strukturu buduće vlasti pokazali nespremnima da na duži rok sarađuju sa opcijama različitim od sopstvene. Da li će, dakle, oni koji do sada nisu mogli ni sa kim sada moći sa bilo kim? Budući glavni akteri moraće da podele vlast svesni te istorije sukoba u okviru "izvornog Dosa" koju, opet, nipošto ne bi smeli da ponove. Oni će, dakle, morati da ne budu oni koji jesu da bi stvar ispala bolja nego što se sada može prognozirati.

I zato pitanje svih naših pitanja: šta će biti sa projektom modernizacije i evropeizacije koji je epohalno započeo Dos, može za sada imati jedan vrlo skeptičan odgovor: u najbolju ruku ići će teško, i biće gnjavaže.