Beg u ljubavnu avanturu

Komad X+Y=0 Borislava Pekića pre dvadesetak godina bio je prikazan kao TV drama u režiji Zdravka Šotre. Danas je upriličen za teatarsku scenu ali su glumci ostali isti. Gospodina X, čoveka koji po piščevim napomenama smatra da se privatnost postiže samo u velikim serijama, igra Petar Kralj. Čak je u napomeni za reditelja Pekić naveo da je tu ulogu pisao baš za Petra Kralja! Gospođu Y, od detinjstva programiranu da bude žena a ne ljubavnica gde i leži koren svih neprilika ove drame, tumači Svetlana Bojković. Doajen ovdašnjeg glumišta Petar Kralj već na samom početku razgovora, a povodom predstojeće premijere, rekao je kako X+Y jesu ali baš i nisu nula.

„Ne znam koliko će to biti u pozorišnom smislu, ali ovako to je neka čudna nula. Po Pekićevoj ideji to je komad usmeren na to da razdrma čoveka, da nas natera da razmislimo o svakodnevici. Priča je plasirana kao pokušaj bekstva u ljubavnu avanturu. No, ipak se tu nešto desi pa ne bude baš nula.“

Šta je to što se dogodi da stvari u zbiru ne budu baš nula?

- U osnovi je to neuspeo pokušaj jedne dugačke ljubavne čežnje ili želje između dvoje ljudi. Reč je o ljudima koji su već duboko zagazili u svakodnevicu ili grublje rečeno ogrezli u kolotečini. Veliku nadu gaje da će tim dugoočekivanim susretom nešto promeniti u sopstvenim životima. Oni, istina, ostaju to što su i bili, ali opet ostaje neka vrsta mogućnosti da tu još uvek postoje otvorene šanse. Naime, to je blaga ironija Bore Pekića.

Šta vi prepoznajete u ovom Pekićevom tekstu kao dominantno?

- U izvesnom smislu može se prepoznati ta neka želja za promenom. Vidite, potpuno smo nesvesni koliko smo definitivno u onom načinu života koji svakodnevno provodimo, teško nam je da se menjamo. Nije to samo strah, stvarno smo postali nesposobni da na bilo koji način, čak i onaj najromantičniji odvažimo u što-god novo. Ta svakodnevna kolotečina koje zapravo nismo ni svesni, u izvesnom trenutku postane organska. Naime, čak i kad čovek isprva nešto radi pod uticajem spoljnih pritisaka, to dugačkim ponavljanjem postaje čovekov organski deo, čovek sraste sa tim. Komad govori i o tome koliko smo ušli u te kalupe, u norme i koliko oni postaju čak deo našeg karaktera. Pravila mogu jezivo da pritiskaju. Vidite, ti ljudi se i vole, iskreno se nadaju da bi tu među njima i moglo nešto da se desi, ali ne mogu se oteti diktatu sopstvenih dugih godina i jednog načina života.

Pekić je u napomeni naveo kako je ovu ulogu namenio vama?

- Borislav Pekić je zaista veliki pisac. Zbilja me čini srećnim što sam imao prilike da se družim sa njim i što smo na neki način bili i prijatelji. I to igrom slučaja preko jednog zajedničkog prijatelja, lekara sa kojim je on bio u gimnaziji. Uglavnom je poznato je kroz šta je sve Pekić za života prolazio, kroz kakve muke i nedaće, ali mislim da nam još uvek nije sasvim poznato a ni jasno kako je veliki um bio.

Svojevremeno je ovaj tekst režirao Zdravko Šotra. Sada je reditelj vaša ćerka Milica Kralj. Kako je tekla ta saradnja? Jeste li slušali reditelja?

- Pa, malo jesam, malo nisam...Hmm, kažu da sam neprijatan za saradnju. Nismo se još posvađali derfinitivno, ali oko nekih stvari se natežemo. No, šalu na stranu, ona zna šta hoće i nije od onih reditelja koji kažu ‘ajde pokaži šta znaš pa ću ja videti šta hoću a šte neću’. Ona zbilja zna i šta hoće i šta neće. Ima svoj crtež, onda to bitno olakšava čitav posao. A hoće i da odustane od nečega ako joj se u procesu rada to ukaže ili joj mi ukažemo na neku možda bolju varijantu. To je retka, velika i lepa rediteljska osobina koju neki zanemaruju. E sad, videćemo da li ćemo biti u stanju da iznesemo tu njenu zamisao na skromnim Bojkovićevsko - Kraljevskim plećima.

U jednom razgovoru rađenom pre petooktobarskih promena rekli ste da je politika živo blato. Šta biste sada rekli na tu temu?

- E, znao sam da će se pojaviti vir koji će me uvući u neke dubine (smeh). Ne znam, nadao sam se da ćemo doći do nekog dna od koga ćemo se odraziti u vis. I još uvek se nadam ali sada je to još komplikovanije. Valja nam isplivati na površinu, ali ovo još ne liči na ‘isplivavanje’. Ne vidim dno, i još uvek je, kako bi se to reklo, prisutan užas kao kad ugaziš u ono živo blato u pustarama. Mada, verovatno, izgleda lepo spolja.

Ima li rešenja?

- Ne znam, mislio sam onda da je izlaz u promeni, a sad ne znam više šta bi moglo da se menja ne bi li nam bilo bolje. Možda treba da menjamo sopstvene naravi.