Opštenarodna zolja

Svakog puta, redovito, kad iz Haga, stare srpske prestonice u nizozemsko-pravoslavnoj Holandiji, u maticu stigne Spisak Dobitnika najnovijeg kola nagradne igre “I mi zlocinca za trku imamo”, Srbija se nacisto emocionalno uznemiri (hrvatski: popizdi), politicki uzburka, mediji pošašave, uz vecito isti komentar da “optužnice nisu mogle da stignu u gorem trenutku”.

Uvek imamo izgovor: ili je “situacija kompleksna”, ili se, kao sad, glasa o povjerenju Vladi, ili se “optužnicama hrani patriotski blok”, ili su visoke temperature koje onemogucavaju potragu za deneralom Mladicem, ili su niske temperature koje zamrzavaju našu opštepoznatu volju spram suradnje s Tribunalom, ili se pozivamo na nikad potvrdena obecanja medunarodne zajednice (hrvatski: pizda im materina) da više nece biti novih optužnica…, ili se kunemo da mi saradujemo, ali i da svaka suradnja zvana saradnja ima, bre, svojih granica!

Sve smo ovo do poslednjeg detalja culi poslednjih 96 sati koliko je proteklo od podizanja optužnice protiv generala Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovica i Vladimira Lazarevica, kao i generala srpske policije Sretena Lukica i Vlastimira Đordevica; “catch 22” dobiva na perverziji cinjenicom da je Sreten The Lukic aktualni nacelnik Službe javne bezbednosti, a da je drug Vlastimir vec mesecima u Moskvi u koju je otišao/pobegao onog casa kad su se po Srbiji pocele otkrivati potopljene hladnjace s mrtvim Albancima.

Senzacionalna i nicim izazvana srpska pobeda u kosovskom ratu protiv zlikovackih NATO snaga – kako su nas pre cetiri godine ucili Miloševicevi mediji – odjednom se svela na realnu srpsku dimenziju: cetiri generala optužena su za zlocine protiv covecnosti, za kršenje zakona i obicaja ratovanja, za naredbe o sistematskom ubijanju i pljackanju Albanaca kao i za prisilno deportovanje svega 800.000 civila, gle, albanske nacionalnosti.

Klasicna srpska prica: a šta su nama Albanci radili posle dolaska NATO-snaga na Kosovo, juna 1999., više nije politicki teg s kojim se usred Haga uspostavlja ravnoteža; optužnica glede generala je surovo ozbiljna i još surovije istinita, jer se u tim “kosovskim danima” cak i u Beogradu sve znalo, ništa nije bilo tajna: da se Albanci sistematski likvidiraju, da se “tereni ciste”, da je teorija o etnicki srpskom Kosovu na delu i da, jebi ga, Albanci nemaju nikakve šanse.

Reakcije srpskih vlasti – da nece biti brzog uhicenja i da, eventualno, tim ljudima treba suditi u Srbiji, i da je rec o “heroju” (tako je ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlovic slikovito opisao Sretena Lukica), i da, uopce, nije pravi trenutak da se bavimo fucking Kosovom u “ovakvoj nestabilnoj politickoj situaciji” – ne samo da su bile predvidljive, vec i dirljivo osecajne zbog proverene cinjenice medu javnim mnijenjem zemlje Srbije da zlocin nad Albancima odavno nije nikakav zlocin, nego istovetna nacionalsocijalisticka potreba koju je dragi g. Hitler imao kad su tzv. Jevreji u pitanju.

Da je drukcije, a nije, zar bi se tako efikasno-brzo zaboravile grobnice u Batajnici, hladnjace s albanskim leševima ili tek naceta groblja na kojima su nekad vežbali srpski specijalci? Govore o tome reakcije ovdašnjih nazi-partija, zvale se one SPS, SRS ili DSS, uz malo objašnjenje da su im lideri Miloševic, Šešelj i Koštunica: svaka od pomenutih stranaka (koje, zajedno, na istovetnom istorijskom zadatku, pokušavaju da sruše Vladu Srbije) s gnušanjem je primila vijest o haškim optužnicama, zar da nam Carla del Ponte uzme ono što nam je najsvetije – cetiri generala, sad, kad nam je njihovo ubilacko iskustvo najpotrebnije?

Srpska vlada, sjebana vecitim prozivkama desnicara, maestralno zbunjena osecajem za kompromis – trebala bi da reaguje promptno: da odmah, bez oklevanja, cetvoricu uniformisanih pošalje u Hag i pokaže da nema cega da se boji. Ali, srpskohrvatski/hrvatskosrpski sindrom – “da malo pricekamo, da vidimo, suradnja s Hagom je u oba smera, ne možemo sve preko noci, što ako nam biraci okrenu leda…” – premijera Živkovica gura ka Racanu, u onu intimisticku sferu gde obojica znaju što je Hag, ali u zagrljaju odbijaju da priznaju da se mora ono što se mora, Mladic ili Gotovina, po svaku cenu, bilo kad!

Zato u ovom casu imamo no-go situaciju iz imbecilnih americkih filmova kad ocekujemo da ce srpsko pravosude, možete misliti, nepristrasno, neutralno i nesrpski suditi deneralima; uopce, u Srbiji su glede ratnih zlocina svih ovih godina donete dve (brojem: 2) pravosnažne presude, pa opcenarodno-politicki zahtev da se Herojima sudi u Srbiji, ispostavice se, nece biti samo oslobadajuca nego nagradna presuda, recimo, Pavkovic se osuduje na status Heroja i dobija medalju za zaklanih 850 Albanaca; Lazarevic se osuduje primanjem medalje Obilica i nagradom od deset dana turisticko-granatnog putovanja po Kosovu; Sreten Lukic ima cast da obide svakog Albanca kojem je ubio porodicu i da ga u drugarskom razgovoru ubedi koliko je to znacilo za oporavak Države, a Vlastimir “Hladnjaca” Đordevic dobije nagradu “Ledo” jer je prvi otkrio da sladoled nije jedini proizvod koji se kamionima prenosi širom Srbije.

I, naravno, nakon svega, cuveno srpsko pitanje upuceno Hrvatima: a gde vam je Gotovina?

Pa posle recite da Srbi nisu fer, uvijek i na svakom zlocinackom mjestu!