Novi ljudi za stare ciljeve

Jedni kažu: "Zar smo 2000. mogli pretpostaviti da će ‘tri godine posle’ predsednik biti Nataša, premijer Zoran ( Niški), a da će Čeda diljem Srbije držati predavanja privrednicima".
Drugi kažu: "Zar smo 2000. mogli pretpostaviti da će: "tri godine posle", Voja i Velja, zajedno sa srušenom, nenarodnom crveno-crno-kik grupacijom rušiti braću Đinđića, Batića, Svilanovića, Čanka, Ljajića i ostale".
Naoko, u pravu su i jedni i drugi.
Tačno je da Srbija nema ni Ustav, ni predsednika, ni Zakon o sukobu interesa, a ima narodne kuhinje, bogataše "preko noći", korupciju, neotkrivene i nekažnjene zločine.
Ali je tačno i da imamo malo više para i mnogo više slobode i Evrope, u odnosu na vremena onih kojima "nikada nije bilo gore".(Njima zaista nije bilo gore, ali bi nekima trebalo da bude daleko gore, da je naše pravosuđe efikasnije.)
Tek, kao što to vekovna narodna izreka kaže " dok se dvojica svađaju, treći koristi".
"Treći" su oni koji su, umesto "deset godina napred", Srbiju vratili "dvadeset godina unazad". Da nije bilo "njihove decenije", ni ovog danas ne bi bilo. Bili bismo normalna parlamentarna demokratija, u kojoj bi građani imali prosečnu platu od 700-800 evra (to je teorijski minimum, imajući u vidu prosek iz 1990. godine). U kojoj bi se menjale vlade a dinar, cene i strane investicije ne bi "nervozno" reagovali. Gde se niko ne bi plašio da će se, nakon promene Vlade, desiti nešto dramatično.
Došlo vreme, da umesto da pune sudove i zatvore, "treći" pune medije (kontra)napadima na pobednike. Pa im i to malo, nego postaše glavni adut za rušenje Vlade. Onda je možda pravo i jedino pitanje: "Zar smo "tri godine posle, mogli očekivati da će nas Toma i Dača preslišavati".
Ako se obaranje Vlade i novi izbori tako ultimativno traže, ne da bi se brže, kvalitetnije i poštenije radila ista stvar, već da bi menjali ili korigovali osnovne kategorije sistema, onda je to katastrofa. Kad opet čujemo negdašnji nacional-patriotsko-populistički vokabular i stepen satanizacije dojučerašnjih istomišljenika, postaje prilično jasno da je baš u tome stvar. Pogotovo što se sve radi u "odabranom" koloritnom (crno-crvenom) društvu. Vojini već i ne kriju da će preispitivati privatizaciju, Hag, otvorenu privredu, reformu Vojske. Sve ono na čemu se zasniva novi sistem. Kao da im govore pišu njihovi novi, iznenadni "saveznici".
Isto tako, ako se borba za vladu i redovne izbore, vodi za "golu vlast"i stečene pozicije i materijalne koristi, a ne za opstanak novog sistema, onda je i to katastrofa.
A sva je prilika da i jedni i drugi svoje trenutne akcije i buduće namere, baziraju baš na ovim katastrofalnim alternativama.
Jedni da uzmu, drugi da sačuvaju "golu vlast". Jer da nije tako, onda bi se lako dogovorili, da li će i kada biti vanrednih izbora. Na kojima bi se birali "novi (ili delimično novi) ljudi za stare ciljeve".
Zato bi za nove izbore i novu vladu, trebao da se zalaže upravo DOS. I da se tako pridruži zahtevu "brata Voje". Ako neko treba da se plaši izbora, to nikako ne bi smeo biti DOS. Jer ima šta da brani. Započeti put u "evropski tržišni kapitalizam".
Izbora najviše treba da se plaše oni koji polako rehabilituju "vrednosti" Miloševićeve epohe.
Setimo se samo jedne velike stranke i jednog harizmatičnog vođe.