Oven: Nesumnjiv uticaj Miloševića na Srbe u BiH i Hrvatskoj

U Haškom tribunalu obelodanjena je izjava lorda Dejvida Ovena koja će biti osnov njegovog svedočenja na suđenju bivšem predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiću. Kako javlja specijalni izveštač B92 Ljubica Gojgić, Oven, kopredsednik Mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji od 1992. do 1995. i jedan od autora propalog mirovnog plana za Bosnu, trebalo bi da se u Hagu pojavi 3. i 4. novembra kao svedok sudskog veća u procesu protiv Miloševića. "Miloševića sam upoznao 28. septembra 1992, pošto je on otrgao i stavio pod kontrolu srpske vojske velike prostore bivše Jugoslavije, koje je međunarodna zajednica, u to vreme, smatrala teritorijama nezavisnih država Hrvatske i Bosne i Hercegovine", piše na početku izjave lorda Ovena. On tvrdi da je Miloševićeva dominacija u Jugoslaviji počela 20. decembra 1992, kada je izabran za predsednika Srbije. Miloševićevu političku strategiju, tokom ’90-ih Oven opisuje kao napore da bude "zadržana naklonost nacionalista u Srbiji tako što neće preterano sprečavati bosanske Srbe da izazivaju zapadne demokratije, ali da istovremeno pokušava da bude mirotvorac, da uz sve to odlučno odbija bilo kakvo uplitanje ili mirovne inicijative sa Zapada koje bi se ticale Kosova, dok istovremeno neprimetno priprema način da s predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom napravi kompromis u Hrvatskoj", navodi Oven.

Lord Oven podseća da je njegov kolega, američki diplomata Sajrus Vens, 1992. verovao da Miloševićeva “politička zvezda” zalazi i da ga može poraziti opcija tandema Dobrica Ćosić-Milan Panić. Govoreći o vezama Miloševića i Srba iz Bosne, Oven ističe da je "njegova uloga u mirovnim pregovorima u Bosni bila ključna" i da je njegov uticaj na Srbe iz Bosne bio nesumnjiv. Velik prostor u svojoj izjavi on daje opisu nesuglasica na relaciji Beograd-Pale koje su “počele na sednici Skupštine bosanskih Srba na Palama, u maju 1993, na kojoj je odbijen Vens-Ovenov mirovni plan”. “To je bio ključan događaj koji je doveo do razlaza predsednika Srbije i lidera Srba preko Drine. Na kasniju politiku Radovana Karadžića i poteze kakvi su bili zarobljavanje pripadnika Ujedinjenih nacija, koji su držani kao taoci, Milošević, ‘dovoljno pametan da proceni kada treba činiti ustupke’, gledao je s jedva prikrivenim prezirom, stavljajući na znanje da pregovaračke pozicije bosanskih Srba i Srba iz Hrvatske nisu realistične, ali sa strahom od reakcije nacionalista u Srbiji ukoliko bi im uskratio logističku pomoć", navodi Oven. Posledica razlaza s Karadžićem bila je da "od aprila 1993. Milošević formalno odustaje od ideje Velike Srbije i zalaže se za prihvatanje sporazuma za Bosnu, koji bi u to vreme bio prihvatljiv za većinu u Savetu bezbednosti i neće odustati od traženja rešenja u naredne dve godine", zaključuje Oven.

Miloševićev odnos prema generalu Ratku Mladiću bio je najkomplikovaniji od svih, smatra Oven, opisujući ga kao kombinaciju divljenja i ljutnje koju je izazivalo Mladićevo suprotstavljanje. Mladić, koji se zdušno zalagao za odbacivanje mirovnog plana Ovena i Vensa, imao je “podršku dela pripadnika jugoslovenske vojske, na koje je uticaj Miloševića neprestano slabio, što je Mladića u maju 1993 učinilo najmoćnijim od svih Srba". Oven smatra da je veoma teško reći koliko je Mladić bio pod kontrolom Pala ili Beograda. "Moj je utisak da od 1994. Mladić nije smatrao da se nalazi pod komandom bilo kog oficira JNA, bez obzira na to što je zavisio od njih u smislu municije, goriva i rezervnih delova", navodi Oven i konstatuje da nema nijednog dokaza da je, posle odluke o blokadi Drine, Beograd snabdevao oružjem i gorivom VRS, ali podseća na veoma razvijeno “crno tržište” na kom su sa svih na sve strane švercovani i gorivo i oružje i municija.

U memoarima Ovena zabeleženo je i da velikom greškom smatra formiranje "sigurnih zona" u Bosni. U njegovoj izjavi piše da je Milošević smatrao da su muslimani pogrešili što nisu pristali na razmenu Srebrenice i Žepa za Sarajevo i okolinu. Oven navodi i da je srpski zahtev za demilitarizaciju zone bio neprihvatljiv za SB UN, "uglavnom zbog protivljenja bosanske vlade u Sarajevu i muslimanskog komandanta Srebrenice". U razgovoru s Miloševićem, u aprilu 1993, Oven je primetio ljutnju, ali i zabrinutost. "On se plašio da će, ukoliko bosanski Srbi uđu u Srebrenicu, doći do krvoprolića zbog obilja oružja kod obe vojske", navodi Oven. Milošević je tada Ovena podsetio i na činjenicu da Srbi smatraju "mladog komandanta Srebrenice Nasera Orića odgovornim za masakr kod Bratunca u decembru 1992, kada je ubijeno mnogo srpskih civila. Ovenova misija završena je dva meseca pre masovnog ubistva muslimana u Srebrenici, zato podsećanja na godine pre masakra u tom gradu predstavljaju i jedina svedočanstva koja na tu temu nudi sudu.

U izjavi Ovena je ponovljeno i njegovo uverenje da je međunarodna zajednica, odnosno NATO, trebalo da se uključi u rat u Bosni još 1993, kako bi primorala strane da prihvate Vens-Ovenov plan i druge sporazume međunarodne zajednice koje su išle uz njega. Oven takođe ponavlja da je još 1992. trebalo uvesti monetarne sankcije Jugoslaviji i koristiti ih kao dodatan argument u pregovorima oko priznavanja nezavisnosti BiH.

Opis odnosa Miloševića i lidera Srba u Krajini zadržava se na opisu pada Zapadne Slavonije 1995. Oven primećuje da je taj prostor pao u ruke Hrvatske, a da se nijednom nisu oglasili Srbi iz Banjaluke koji su zakazali u ulozi "psa koji je trebalo da zalaje na uzbunu". "Verujem da ih je Tuđman kupio gorivom koje više nisu mogli da dobijaju iz Srbije", napisao je Oven. "Milošević je bio nemoćan da bilo šta uradi osim da premeštanjem trupa pokaže da će zaštititi Istočnu Slavoniju". Oven konstatuje da je SB UN kritikovao Hrvatsku zbog tog napada, ali da nije bilo spremnosti da ona bude kažnjena i sankcijama i da su SAD i Nemačka u to vreme već otvoreno podržavali vlast u Zagrebu. Oven napominje da je Miloševićevo gledište bilo da je u interesu osvajanja dobrih pozicija za Srbe u Bosni bilo neophodno da Srbi u Hrvatskoj odustanu od zahteva za samostalnošću, "zato je želeo da obnovi ekonomske veze s Hrvatskom, u kojoj bi se Srbi osećali sigurno".

Milošević je, tvrdi Oven, jedini shvatio kako bi predlog međunarodne zajednice o formiranju Muslimansko-hrvatske federacije u Bosni bosanski Srbi mogli da iskoriste da zatraže iste odnose sa SRJ". Međutim, Milošević se već razišao s Milanom Babićem, a "izgubio je i svog vernog sledbenika Borislava Mikelića, a s njim i najbolju i jedinu šansu da postigne dogovor s Hrvatskom", zaključuje Oven. Posle pada Knina, Oven beleži da je razgovarao s Miloševićem i osetio da se on sprema da Martiću, "koji mu se totalno smučio", ponudi "konopac da se sam obesi”. Počeo je da priča da će se, iako su Hrvati uzeli Knin, borbe nastaviti u brdima i šumama i da je prihvatio da je pad Krajine neizbežan".

U pismenoj izjavi, koju je dostavio sudu u septembru, a koja se u velikoj meri bazira na njegovoj knjizi "Balkanska odiseja", Oven se zahvaljuje sudskom veću na pozivu da svedoči. On objašnjava da je takav njegov status, umesto statusa svedoka Tužilaštva, koristan za buduće angažmane mirovnih pregovarača, koji treba da sačuvaju svoje "nepristrasne pozicije u odnosu na strane u sukobu, ali ne i da budu 'neutralni' prema povredama međunarodnog humanitarnog prava".