Zapališe nam i kartonske kuće

Žive u gomili đubreta i šuta. Stigli iz Hrvatske, Kosova, Bosne... Posetio ih princ

Pričam jutros ženi - bolji je kereći život nego naš. Ne dam joj više ni kafu u kući da kuva. Viknem "roštilj pod ruku i napolje". Podiđe me neka jeza kad pomislim da možemo da planemo svakog momenta. Dovoljno da prođe noću neki pijan i baci žišku.

Četvrti je dan otkada su vatrogasci ugasili požar ispod mosta "Gazela" u kome su izgorele četiri barake, a Momčilo Stefanović od utorka ujutru sa ženom i šestoro dece na okupu. Iz obližnje auto-perionice navukao nekoliko kanistera vode. Da se nađu, bogu ne trebalo. Tako i komšije. Danju ne idu dalje od kuća, noću ne spavaju. Žive od prodaje kartona, u kućama od kartona izniklim na gomili đubreta i šuta.

U utorak ujutru, prva je buknula kuća Ljubiše Avdića, za njom, druga, treća, kada su stigli vatrogasci dogorevala je i četvrta na nekoliko koraka od udžerice Stefanovića. Momčilo bio tu, gasio, nikom nije jasno, jedni kažu buknulo iz čista mira, drugi se kunu da je požar podmetnut.

- Jedva smo spasli ovaj naš krov nad glavom. U baraci do naše u trenutku požara bila je žena sa malom decom. Odjednom je počeo da kulja crn dim sa spoljašnje strane barake. Da smo bar imali vodu i gumena creva - niti bi dospeli na sve televizije, niti bi pet baraka izgorelo. Zvali smo vatrogasce nekoliko puta, a taj što se javio na telefon pita "je l to opet gore oni Cigani sa Starog sajmišta". Došli su kasnije, kada ih je pozvala milicija, opisivao je Momčilo okupljenima. Rođaci, njih desetak, sabili se na dva unakrst ugurana kreveta u kartonskom sobičku.

Mada precizni podaci ne postoje, na tih nekoliko stotina metara od početka kartonskog naselja do Gazele, u nemogućim uslovima za život računa se da živi romskih 250 porodica, uglavnom izbeglih iz Hrvatske, Bosne i Kosova, u proseku sa desetak članova domaćinstva, a u svakom dvorištu ima bar od tri do pet tona kartona.

- Obećavaju nam smeštaje, stanove, koješta. Šale se sa nama da smo srpski brazilci, a živimo kao u Pakistanu. Samo lažu, a 90 odsto nas je došlo u Srbiju ne iz lepote i dobrote, već što nemamo gde. Niko iz opštine Novi Beograd nikada nije bio da nas poseti, da vidi gde i kako živimo. Onaj naš glavni Cigan dobije pare za nas, zamaže nam oči sa kilo zejtina na tri meseca i nikom ništa. Došao i on prekjuče na ovo zgarište, samo viče "Braćo, pa to šta bi". Obišao nas je i princ Aleksandar sa princezom, podelio nam svoje slike sa potpisom, a ona podelila ženama garderobu. Svi smo ga posle od radosti na zid zalepili, kaže Momčilov brat Milan.

Jela Ignjac, pošteno od šverca u Vukovaru živela, preprodavala voće i povrće, onda je 1993. neki HDZ-ovac, i danas bi mu kaže lice poznala, automatskom puškom na ulicu izjurio, a od tada "živi od kontejner" i na Starom sajmištu. Ne boji se ona vatre, bar nje se u onoj sveopštoj bežaniji nadimila, samo... na "parcove nikako da nauči".

- Svu nam hranu izedoše. Sedneš da jedeš, ima dana kada kidišu pravo u tanjir. Deca ih se više i ne boje. Navikli. Sad je skoro jednu malu iz komšiluka za nogu izujedao. Pitam je posle je l boli. Kaže "ne brini, babo, izela sam i ja njega!".

Ovo naselje jeste ruglo, nema struje, vode, nema higijene, a niko za nas ni prstom da mrdne. Dok je radio stari buvljak, prodavali smo stvari, još je i moglo da se kraj s krajem sastavi, ljudi se oblačili od glave do pete za sto dinara. E, onda su nas zatvorili, ovi se oblače gde im vlast rekla, muž skuplja aluminijum, a ja preturam kante, vučem karton. Ko ima sreće nađe i kolača, nekada i novac. Ima dece slađe im iz kante da pojede neg išta, ali moja ne mogu, odmah im dođe gadljivo, sedela je Jela na crno belom televizoru postavljenom u blatu ispred kuće i objašnjavala.

Na jednom drugom televizoru, tuđem u boji, videla je nedavno i reklamu o toleranciji.

Komšinica iz kartonskog sokaka Hatidža Demi, upravo pristigla sa bebom u naručju sa raskrsnice, ne voli da prosi, kaže da praktičnu stranu reklame oseća svakodnevno na sopstvenoj koži.

- Psuju mi majku cigansku, deca nekada laju za mnom, viču "eno ih Cigani", ubiše mi skoro snaju od batina, a jedan od tih što je napao izvukao nož pa ga oblizivao. Pitao je da li je istina da je i ciganska krv slatka. A nikoga ne diramo, samo bi da živimo... ne znam za požar, kažu da je podmetnut, nisam bila tu. Muž mi rekao da je mnogo gorelo. On jeo hleba, tu na patosu, kad su ljudi počeli da vrište. Ništa ne znam. Samo za decu i raskrsnicu.