Privatizacija nije uzrok lošeg socijalnog stanja, kritičari ne znaju šta hoće

Ministar privrede i privatizacije govori za Blic News o pokretanju privredne aktivnosti, o tome kako se vrednuju ponude na tenderima i šta čeka firme za čiju kupovinu niko nije zainteresovan

S Aleksandrom Vlahovićem razgovarali smo u zgradi Ekonomskog instituta u Beogradu, u kojoj je, pored prostorija njegovog Ministarstva privrede i privatizacije, smeštena i konsultantska kuća Deloit i Tuš, u kojoj je Vlahović radio pre nego što je postao ministar u vladi Srbije. Aleksandar Vlahović radno mesto menja, ali zgradu nikako. Na početku ga pitamo za prvi deo naziva sMinistarstva, za privredu. On objašnjava da je Ministarstvo za privredu i privatizaciju zapravo ministarstvo industrije i privatizacije. „Što se industrije tiče, tu postoje dve grupe aktivnosti. Jedna se odnosi na sistemska rešenja, a druga, uslovno rečeno, na gašeynje požara, pomoć preduzećima u procesu prestrukturiranja. Što se tiče sistemskih rešenja, ministarstvo je pripremilo niz zakonskih predloga. Pri tome mislim na izmene Zakona o preduzećima i Zakona o privatnim preduzetnicima, na Zakon o garancijskom fondu i na osnivanje samog fonda, na mrežu regionalnih agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća, o čemu se malo piše, jer je privatizacija interesantnija za medije. Mislim i na novi projekat zakona o stečaju, koji neće biti shvaćen kao način za likvidaciju preduzeća, nego će biti način za oživljavanje preduzeća koja su danas prezadužena. Mislim i na Zakon o registraciji, kojim je postupak registracije maksimalno skraćen, pojednostavljen i pojeftinjen, a registraciju ne vode trgovinski sudovi, nego posebna nezavisna agencija“, kaže Vlahović.

Dobro, to je pravna infrastruktura.

- Država jedino pravnom infrastrukturom može da utiče na pokretanje proizvodnje. U moru raznih kritičara postoji opšte nerazumevanje šta je uloga države. Ako se kaže pokretanje proizvodnje, čini mi se da 99 odsto njih misli da država treba da finansira proizvodnju, a to je potpuno pogrešno. Država nema pravo da bude aktivan učesnik u privrednoj utakmici. Njen zadatak je da definiše infrastrukturu.

Ali država jeste igrač, jer joj je takvo stanje ostavljeno.

- Samo u prelaznom preiodu, i to tako što će aktivno učestvovati u restrukturiranju velikih sistema. Jedni te isti kritičari, s jedne strane, kažu: „Zakoni tržišta sve moraju da regulišu, država ne sme da učestvuje“, a s druge strane, opet optužuju državu da ne radi ništa na pokretanju privredne aktivnosti i da veliki sistemi propadaju. To je prilično kontradiktorno, priznaćete.

Jeste, ali mi se nalazimo u privrednom ćorsokaku...

- Pa, ne bih se složio. To što je zabeležen pad industrijske proizvodnje za nekih 2,5 odsto u odnosu na isti period prošle godine nikako nije ćorsokak. Pad proizvodnje u drugim zemljama u tranziciji je išao i do 40 odsto. To što se desilo sa privrednom aktivnošću u prvih šest meseci ove godine, taj blagi pad industrijske proizvodnje i stagnacija zabeležena u nekim drugim aktivnostima, to je normalna posledica tranzicije i onoga što nam se desilo u martu mesecu, tragičnog događaja koji je potresao čitavu zemlju, a to je ubistvo premijera. Taj događaj je mnoge privredne procese odložio za dva ili tri meseca. Priznaćete da nije redovno stanje kad u jednoj zemlji bude ubijen premijer.

Naravno da nije normalno, i sigurno da je to uticalo, samo se postavlja pitanje da li je pre toga bilo nešto drastično bolje.

- Mi smo imali kratkoročan efekat porasta rizika ulaganja posle tog tragičnog događaja, što je bilo za očekivati. Jedino je od nas zavisilo da li će to ostaviti dublji trag. Na svu našu sreću, to je bilo samo kratkoročno. To se vidi iz procesa privatizacije, koji se potpuno nesmetano nastavio nekih mesec dana posle tog događaja, i po imenima koja danas učestvuju u našoj privatizaciji. To su multinacionalne kompanije koje procenjuju da rizičnost ulaganja u Srbiji nije takva kakva se u prvom trenutku mogla očekivati.

Sa ekonomskog stanovišta, koja je konkretna svrha privatizacije?

Suština priče jeste da se dođe do efikasnije privredne strukture, da rizik za privredne aktivnosti ponese privatni investitor, a ne država. Privatizacija je sredstvo podizanja privredne efikasnosti i aktivnosti i stvaranja zdrave, konkurentne tržišne privrede, ali to nije dovoljno. Nedostaje nam niz novih preduzeća, koja moraju da se osnivaju kroz direktna ulaganja. Zato mi stalno ističemo da su jednako važni privatizacija, nivo direktnih stranih ulaganja, znači „grinfild“ investicije u nove kapacitete, i razvoj malih i srednjih preduzeća.

Da li mi već vidimo taj efekat privatizacije, podizanje privredne aktivnosti?

- Rano je govoriti o tome, puni efekat privatizacije iz ove godine biće ostvaren u 2004. godini. Preduzeća koja se danas privatizuju, pogotovo mala i srednja, nalaze se u velikim finansijskim i poslovnim problemima. Kad se novi vlasnik pojavi, on zatekne ogromna dugovanja, uglavnom nespremnost zaposlenih da rade, nedisciplinu, utemeljeno samoupravljanje, a onda se sjati gomila takozvanih dobavljača koji su slučajno svoju fakturu, svoje potraživanje zametnuli negde i ne nalaze se u knjigama. Onda novom vlasniku treba vremena da izvrši konsolidaciju preduzeća. Neretko je potrebno i da se promeni proizvodni asortiman preduzeća. I zbog toga privatizacija u 2003. ne može da se oseti u istoj godini, jer nismo mi privatizovali superdobra predzeća da bi ona bila još bolja sutra.

Ali ova velika, koja su sada privatizovana?

- O kojim velikim govorimo? O Beopetrolu, koji ima izuzetno nisku profitnu maržu i kojem takođe treba restrukturiranje? DIN i DIV? Pa ugovor se potpisuje tek za desetak dana i tek za dva meseca će vlasnici imati puno pravo svojine.

Dobro, sad se novi vlasnici sreću sa dugovima, viškom radne snage, zaostalom tehnologijom. Zar im se nije više isplatilo da investiraju u potpuno nove kapacitete? Da li ste zadovoljni nivoom takvih, direktnih investicija?

- Ako su direktne investicije samo ono što nikne na zelenoj travi, a pre toga nije postojalo, a ne i prihodi iz privatizacije, onda je nivo direktnih investicija veoma mali. Ali ništa čudno, pogotovo kad se govori o inostranim direktnim investicijama. Ni u jednoj zemlji se direktne investicije pre isteka treće ili četvrte godine tranzicije nisu ovaplotile. Sasvim je logično da investitori najpre dolaze kroz privatizaciju. To je nešto što već postoji, to su preduzeća koja su ponuđena na prodaju. U tom periodu se gradi poverenje između investitora, s jedne, i države, s druge strane, da proces ne može da bude reverzibilan, ne može da se okrene unazad. I na kraju, tada se gradi sveobuhvatan pravni ambijent koji je potreban tržišnoj privredi. Za privatizaciju vam je potrebno dva-tri zakona, a za ulaganje vam treba ne samo poreski podsticaj, koji dajemo, nego i efikasno sudstvo, efikasan zakon o izvršnom postupku i efikasno stečajno zakonodavstvo. Sve to zahteva vreme i to je normalna stvar koju smo mi projektovali na samom početku.

Znači, mi za godinu-dve možemo da očekujemo rast direktnih investicija?

- Tako je. Ove godine će ukupan investicioni priliv iz inostranstva biti preko milijardu dolara. Najveći deo dolazi kroz privatizaciju, jedan deo kroz sekundarnu privatizaciju, gde akcije radnika bivaju kupljene od inostranih investitora i najmanji deo su one klasične direktne investicije. Ali vremenom će direktne investicije da rastu, a investicije kroz privatizaciju da padaju, jer se taj proces završava. To je tok koji je bio viđen i u svim drugim zemljama.

Javnosti su nejasni kriterijumi koji se primenjuju pri tenderskoj privatizaciji. Kako se određuje čija je ponuda bolja?

- Postoje samo tri kriterijuma: cena kapitala, investicije i socijalni program. I svaki kriterijum se izražava vrednosno, ne sabiraju se babe i žabe. Na primer, ponuda: 100 miliona dinara za kapital, 40 miliona za investicije i 10 miliona za socijalni program. To se računa tako što je 100 miliona 100 miliona, 40 miliona je osam miliona i 10 miliona je dva miliona. Znači, investicije i socijalni program se računaju sa 20 odsto od punog iznosa. I onda se to sabere. Ovo bi bilo 110 miliona.

Ako imaš drugu ponudu, pa neko ponudi 50 miliona za kapital, 400 miliona za investicije i 20 miliona za socijalni program, onda je to 50 plus 80 plus četiri. Ukupno 134 miliona. Ko je pobedio?

Dobro, to je logično, jer je ovaj drugi ponudio ukupno 470 miliona, ali pogledajte ovako - da neko ponudi takođe ukupno 150 miliona kao i prvi ponuđač, ali ih rasporedi drugačije: 50 za kapital, 90 za investicije i 10 za socijalni program. To je 50 plus 18 plus dva, ukupno 70 miliona. I onda to znači: ako dam budžetu, pobedio sam.

- Tako je.

Zašto?

- Zato što je to najlogičnije. Kada se nešto prodaje, najvažnije je kolika je cena. Investicioni program je unapred zadat, s tim što vama niko ne brani da kažete: pored ovog obaveznog dela dodajem još toliko, s tim što investirate u vlastitu firmu, ne zaboravite.

Ali te cifre su mogle lako da zamene mesta, pa da za investicije bude 10 miliona, a za socijalni program 90 miliona dinara. Znači da je važnije sliti dodatnih 50 miliona u budžet, nego obezbediti ljude.

- Ne razumete. Iznos za cenu kapitala je nepoznat, a socijalni program i investicije su unapred zadati, uslovima tendera. Njemu se samo tako računa, a on daje punu cifru.

Ma razumem ja to, ali...

- E sad, zašto sam ja to ovako karikirao. Imamo i ovakve situacije: da firma A ponudi 100 miliona za kapital, prihvati obavezni investicioni i socijalni program, a firma B ponudi duplo manje za kapital, ali kaže: Ja ću da investiram 360 miliona dinara više nego što tražite i dodaću još 10 miliona za socijalni program, preko obaveznog. Onda se pristupi pregovorima. Ti kažeš firmi B: kakva je vaša dinamika investiranja? On kaže: ja ću to sve da investiram u prvoj godini. Mi kažemo: odlično. Izvol’te, priložite bankarsku garanciju da ćete investirati 400 miliona u prvoj godini...

Da li govorite o Sent Majklu?

- Ne, ja govorim o primerima.

Ali, da li je bilo takvih primera u praksi?

- Kako ne, i nije to samo Sent Majkl, bilo je i drugih, pri čemu ti drugi ne dižu frku i dževu, jer shvataju da su nešto pokušali, ali nisu uspeli. Mislim, ja razumem motive. Najlakše je da se ništa ne plati za firmu i da se svašta izobećava. On kaže: ne dam garanciju. Pa čekaj, izvini, mi ne prodajemo preduzeća na časnu reč, ne prodajemo na obećanja. Onih 400 miliona je ušlo kao sastavni kriterijum za ocenu ponude. Ako nema garancije, nema ni 400 miliona kao kriterijuma za ocenu ponude i onda je tvoja ponuda drugorangirana. Razumete?

Razumem, samo mi jedna stvar nije jasna: zašto se socijalna ponuda ne računa u punom iznosu?

- Zato što... je ovo, između ostalog, rezultat iskustva u drugim zemljama. Socijalni programi računati u punom iznosu zapravo odbijaju investitore. Zato mi radije pribegavamo varijanti obaveznog socijalnog programa...

Zar njemu nije svejedno da li će to da dâ u budžet ili za socijalni program?

- Ali ako mi imamo obavezni socijalni program, radnici su zaštićeni. To je samo pitanje kako se taj socijalni program valorizuje u konačnoj oceni ponuda. On ovo mora da izvrši i daje garanciju na tu cifru.

A ko radi projekat na osnovu kojeg se izračunava koliki treba da bude socijalni program?

- Taj projekat se radi u saradnji sa sindikatima u preduzeću i oko toga se prethodno postigne puna saglasnost između Agencije, s jedne, i radnika, s druge strane, kao što se investicioni program radi u punoj saradnji sa menadžmentom preduzeća.

Članove tenderskih komisija imenujete vi direktno. Koji su kriterijumi za to?

- Mi smo imali prethodnu uredbu koja je nalagala da jednog predstavnika daje preduzeće, jednog lokalna samouprava i tri predstavnika vlada, pri čemu predsednik tenderske komisije mora da bude ministar. Kad smo krenuli s privatizacijom, onda su sindikalci hteli da imaju predstavnika. Ja sam rekao: pa imate predstavnika preduzeća. Interesantno, predstavnik preduzeća je uvek bio direktor. Nikad nije bio radnik iz sindikata.

A ko određuje ko će biti predstavnik preduzeća?

- Preduzeće, na svojoj skupštini. Pošto sam video da radnici nemaju svoje mesto u tenderskoj komisiji, onda sam rekao: nema problema, predstavnik radnika, oko koga će se saglasiti svi reprezentativni sindikati u preduzeću, biće jedan od tri predstavnika vlade. I mi taj dogovor poštujemo od trećeg tendera.

To znači da je vlada u manjini.

- Tako je.

Ali sindikati se žale kako nemaju uvid u ugovore o prodaji preduzeća.

- To apsolutno nije tačno. Uvid imaju i članovi tenderske komisije, svi poslanici Skupštine Srbije dobijaju ugovore nakon potpisivanja. Ako postoji neki problem, mi u Ministarstvu imamo centar za saradnju sa sindikatom, jedanput nedeljno se ljudi iz centra viđaju sa svim sindikatima i govore o sasvim konkretnim problemima. Ja jedanput mesečno imam sastanke sa svim liderima sindikata. Ponekad i meni bude tužno kad pročitam da nešto ne funkcioniše, a u suštini to funkcioniše.

Mnogi se žale da nema dovoljne kontrole nad onim što se dešava sa preduzećem posle privatizacije.

- Ministarstvo je u samom startu, pri osnivanju Agencije, definisalo poseban sektor u Agenciji za privatizaciju, koji se bavi postprivatizacionim procesom, to znači da li kupci izvršavaju obaveze iz investicionog i socijalnog programa. U samom startu, kad nije bio veliki broj preduzeća privatizovan, taj sektor je bio relativno mali, četiri-pet ljudi. Danas u tom odeljenju radi sto ljudi. Njihov jedini zadatak je da putuju Srbijom i da dva puta godišnje obilaze preduzeća. Pored toga, svuda gde se pojavi problem, a problemi postoje mada se mogu izbrojati na prste jedne ruke, vanredno odlaze u kontrolu kada se utvrdi da vlasnik ne ispunjava ugovorne obaveze.

To se odnosi i na aukcijski privatizovana preduzeća?

- Odnosi se na sve, jer i u aukcijskoj privatizaciji investitori preuzimaju obaveze i one se ne odnose samo na socijalni program nego i na investicije i na kontinuitet poslovanja, naravno, koliko je to ekonomski moguće.

Je li tih sto ljudi dovoljno?

- Za sada jeste. Osamsto preduzeća, dva puta godišnje, to je 1.600 obilazaka, 16 po čoveku.

Ali po štampi se svaki čas pojavljuje neki problem.

- Ako se malo bolje udubite u štampu, videćete da postoji 10-12 problema, da se kod svih kritičara najviše crpi problem „Karneks“, „Erdevik“. Evo sad „Knjaz Miloš“, što nema nikakve veze s privatizacijom, to su recidivi prošle privatizacije, za koju se inače opet neki od tih kritičara zalažu. I videćete da postoji četiri-pet slučajeva koji se stalno vrte po novinama.

Da li se na neki način kontroliše poreklo kapitala kojim se kupuju preduzeća?

- Naš zadatak je da se obezbede vrlo jasni, javni, transparentni procesi, jednaki za sve potencijalne učesnike i da istovremeno imamo punu informaciju ne samo ko su kupci, nego ko su potencijalni kupci. Otkad je osnovana Agencija za sprečavanje pranja novca, od juna prošle godine, ti podaci se prosleđuju toj agenciji. Njihov zadatak je da provere poreklo novca.

Bilo je slučajeva da menadžment otkupi preduzeće novcem preduzeća.

- To je privredni kriminal.

Ali trgovinski sud onda insistira da oni uđu u posed.

- To je onda problem funkcionisanja trgovinskih sudova.

Ali sudovi u takvim slučajevima nemaju izbora, jer je reč o punopravnim vlasnicima, dok se nešto ne dokaže u krivičnom postupku.

- Mogu da donesu privremenu meru.

Znači da je opet problem trgovinski sud? To mora biti i vaš problem.

- Kada se kaže tranzicija ne misli se samo na privatizaciju i tranziciju u privredi. Misli se i na efikasniji rad sudova i na implementaciju efikasnijih zakona. Ja sam prvi izašao da pitam trgovinske sudove: dajte informaciju koliko je preduzeća u stečaju i zašto je stečaj pokrenut. Zašto je privatizacija centralna tema? Ne zato što je to traumatičan proces, nego zato što su sve informacije o tom procesu dostupne javnosti.

To je centralna tema zbog teškog socijalnog stanja, pa se onda traži uzrok tog stanja.

- Ali privatizacija nije uzrok takvog stanja. Traži se na pogrešnom mestu. Ja sam veoma zadovoljan što je proces privatizacije centralna tema u dnevnim novinama, ne interesuje me da li se o tome piše afirmativno ili negativno. To je najbolji dokaz da je princip javnosti, transparentnosti, pune podele informacija obezbeđen onako kako je definisano zakonom.

Šta biva sa novcem od privatizacije, kada se odbije deo predviđen za restituciju, lokalnu samoupravu, penzioni fond? Šta se dešava sa delom koji ode u budžet?

- Budžetska potrošnja ima dva dela. Jedno je klasična potrošnja, a drugo budžetske investicije, kao rekonstrukcija puteva, subvencije koje idu u privredu, krediti koje daje Fond za razvoj, agrarne subvencije i razvoj agrarne infrastrukture. Te stavke su prošle godine iznosile mnogo više nego prihodi od privatizacije.

Ali budžetske investicije se ne pokrivaju u potpunosti iz privatizacije, nego i iz donacija, kredita...

- U principu, formalno, privatizacija jeste pozicija koja služi za pokrivanje budžetskog deficita, jer to nije redovan prihod budžeta, kao što ni donacije nisu, kao što, na kraju, ni kreditna zaduženja nisu redovan prihod budžeta, ali ja govorim o suštinskom toku gde taj novac odlazi. Ne postoji nikakva opasnost da se taj novac pojede, naprotiv, najveći deo tog novca ide u razvoj infrastrukture.

Da li postoji mogućnost da se kroz privatizaciju prebija dug prema Rusima, kao što se govorilo povodom prodaje „Beopetrola“ „Lukoilu“?

- Ne, jedino sredstvo plaćanja u privatizaciji je novac i obveznice stare devizne štednje, i to definiše zakon. Ne postoji mogućnost da se dugovi bilo kog subjekta, u zemlji ili inostranstvu, iskoriste kao sredstvo plaćanja u privatizaciji.

Šta se dešava sa preduzećima za koja niko nije zainteresovan?

- Aukcija se ponavlja četiri puta, a ako ne uspe ni tada, onda će to preduzeće otići u stečaj. Naravno, ako ima loše poslovne performanse.

Znači da će, po isteku zakonskog roka, sva neprivatizovana preduzeća otići u stečaj?

- Da, ali to nije zato što mi tako hoćemo, nego zato što je to normalna stvar.

Ali pošto ima dosta takvih preduzeća, znači li to da ćemo po isteku tog roka imati i priličan socijalni udar?

- Ne. Ako ima dosta preduzeća koja ne valjaju, koja su prezadužena, u kojima radnici ne primaju plate, gde se ne uplaćuju doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje, mi ćemo samo jednu suštinsku sliku pretvoriti u formalnu.

Ja shvatam da su sada svi oni na ulici, ali oni neće shvatiti sve dok im to ne kažete, i onda će početi da se bune.

- Mi smo analizirali šta je razlog neuspelih aukcija, zašto kupci ne ulaze. Ne žele da prihvate velike finansijske obaveze. Kroz stečaj se prodaje imovina, bez obaveza. Od tih prihoda će se namiriti poverioci. Koliko? Nula odsto, deset, 20 ili 100 odsto, što je manje verovatno, nije važno. Ali taj kupac će kupiti samo imovinu, bez obaveza, zaposliće te kapacitete i ti radnici, koji danas imaju bezvredna radna mesta, imaće posao.

Ali u najvećem broju slučajeva i ta imovina je bezvredna.

- Zašto, koliko danas ima hala...

Ali će taj kupac prodati zastarele mašine u staro gvožđe, od fabričke hale napraviti magacin i umesto 300 zaposliti tri radnika. 

- A ovako ima nula zaposlenih.

Ali će neminovno mnogo ljudi na kraju procesa privatizacije postati svesni da su na ulici.

- Ne, ti ljudi se danas snalaze u sivoj ekonomiji, oni od toga ne žive.

Ali će svejedno tada početi da se bune.

- Ali to je neminovni korak koji moramo da napravimo, mi ne možemo da održavamo ovo stanje doživotno.

Ali mora se s nekakvim planom dočekati taj trenutak.

- Apsolutno, plan imamo.

Pa kakav je?

- ‘Ajde to da ostavimo za 2004.

Da sudije ne donose poslovne odluke

Zar donošenje novog zakona o stečaju nije bilo hitno, s obzirom na nedostatke važećeg?

- Stečajno zakonodavstvo nije bilo u nadležnosti republičke vlade sve do aprila ove godine. To je bio savezni zakon. Onog časa kada je formirana državna zajednica, prvi zakon koji je usvojen u Skupštini Srbije bio je Zakon o ministarstvima, po kojem smo mi u delokrug svojih ingerencija ubacili i stečajno zakonodavstvo i registraciju preduzeća. Mi smo zakon o stečaju predložili vladi u junu, vlada ga je usvojila. Očekivao sam da ćemo u julu biti u parlamentu, ali nas je uhvatila sezona godišnjih odmora. Dakle, računajte: na prvoj sledećoj sednici skupštine će se na dnevnom redu naći i zakon o stečaju i zakon o registraciji preduzeća.

Ipak ostaje veliki problem rada trgovinskih sudova.

- To mora sistemski da se reši. Ako imate loše sistemsko rešenje, pojedinačnim akcijama nad pojedinačnim stečajnim postupcima vi nećete postići ništa. Zato mi i ne želimo da se bavimo pojedinačnim slučajevima, pogotovo da nas ne bi optužili da vršimo bilo kakav pritisak na trgovinski sud. Ja hoću da omogućim da od iduće godine stečajevi teku na isti način, sa istom efikasnošću, sa istim nivoom transparentnosti kao privatizacija.

Ali sa starim sudijama.

- To je isto sistemsko pitanje. U novom zakonu su razdvojene sudijske od operativnih odluka. U starom je to spojeno. Maltene sudije donose poslovne odluke, što je nonsens. Poslovne odluke su zadatak stečajnih likvidatora, upravitelja. I to ne može da bude usputno zanimanje.