Stručno iznad političkog

Priča o depolitizaciji obrazovanja je demagogija ili nepoznavanje prirode politike. Racionalna diskusija se vodi oko oblika kontrole političke moći u obrazovanju, a ne o njenoj eliminaciji.

Ako se prisetimo pedeset godina dugog govora o odnosu politike i univerziteta lako ćemo zaključiti da se politička vlast mešala u poslove obrazovanja uz istovremeno naglašavanje njegove autonomije. Sve do danas preovlađuju tvrdnje nastavnika i političara da se ne sme dozvoliti politizacija obrazovanja. Pa ipak, uticaj politike se ne može izbeći već zbog statusa političke delatnosti društva, a potom i zbog osobenosti srpske kulture u kojoj političko mišljenje i delovanje imaju važnu ulogu u kolektivnom i individualnom životu.

Politika je delatnost čije se delovanje tiče svih članova društva i koja presudno utiče na pravce društvenog razvoja i individualnu sudbinu. Maks Veber je tvrdio da se "na svim područjima zajedničkog delanja bez izuzetka pojavljuje najdublji uticaj tvorevina vlasti".

Ova ambivalentnost politike i obrazovanja u Srbiji, opravdava se prirodom politike – svaki građanin je slobodan da se opredelili prema politici na prihvatajući i odbijajući način. Svaki nastavnik na bilo kom institucionalnom nivou profesije ima pravo da se uključi u političku aktivnost na više načina.

U obrazovnim ustanovama u Srbiji postoji četiri tipa politički angažovanih nastavnika: jedna grupa profesora je direktno politički aktivna u strankama; druga učestvuje u radu državnih organa u svojstvu ministara, nižih funkcionera ili savetnika; treći učestvuju u javnom životu kao slobodni mislioci; četvrti su "neutralni" i oni koji deluju kroz nevladine organizacije; za petu grupu bi se moglo reći da je čine apolitični nastavnici.

Da bi postao politički subjekt nastavnik mora da postane član političke organizacije (partije) ili da osnuje stranku. Svaka politička partija se bori za vlast, ili da sačuva vlast i pri tom koristi različita sredstva. Opredeljenjem za političku aktivnost, nastavnik je kao i svaki drugi građanin, izabrao učešće u javnoj vlasti.

Ako se na ovakav način razume pojam politike, mora se postaviti pitanje u čemu se ogledaju kontroverze odnosa politike i obrazovanja. S jedne strane, nastavnik ima pravo da učestvuje u političkom životu, a s druge politika ne sme da se meša u obrazovnu delatnost.

Da pogledamo kako stvar stoji s visokim obrazovanjem u Srbiji. Univerzitet nije ostao izvan političkih strujanja od 1945. do danas. Menjale su se samo forme delovanja, jezik i ideologija. Štaviše, univerzitet, a posebno njegov sektor društvenih nauka, bio je jedna od važnih karika ideološke i političke vlasti svih režima.

Političke podele u društvu reflektovale su se i na podele među univerzitetskim nastavnicima. Više od tri decenije univerzitetom su dominirali članovi Saveza komunista, a skrivajuću manjinu su činili nekomunisti i opozicioni autentični marksisti (praksisovci).

Od 1990. do 2000. politika je ušla na univerzitet u vidu članstva u opozicionim političkim strankama, a među takvima je bilo i najviših funkcionera političkih stranaka. Jedan broj univerzitetskih nastavnika se angažovao u nevladinim organizacijama, što je bila kriptopolitika. Naravno, na univerzitetu je delovao i partijski organ vladajućih socijalista i JUL-a.

Posle 2000, s promenom vlasti u državi, dolazi i do uključivanja većeg broj univerzitetskih nastavnika u vladu DOS-a.

Za srpske prilike najzanimljiviji su "neutralni" nastavnici ili oni iz nevladinih organizacija. Oni nastupaju kao "slobodnolebdeća inteligencija", ograđuju se od politike, a politički su aktivni i jasno opredeljeni. Njihova prva rečenica glasi "nisam član političke stranke", što za stvarno političko ponašanje nije od većeg značaja.

Iskustvo nas uverava da je neizbežno mešanje politike u obrazovanje. Već samim političkim stavom nastavnik se opredeljuje za neku od postojećih političkih opcija na društvenoj sceni. U raspodeli moći (funkcija) u školi ili fakultetu, nastavnik učestvuje tako što utiče ili odlučuje o unutarškolskim stvarima. Na univerzitetu se to ogleda posebno prilikom izbora upravnih kadrova.

Ako se prisetimo samoupravnog socijalizma, članstvom nastavnika u komunističkoj partiji otvarala su se vrata moći na univerzitetu i školi. Unutar obrazovnih ustanova politička moć se povezuje s funkcionalnim ovlašćenjima. Upravljanje obrazovnim ustanovama se zasniva na nekoj vrsti moći – normativnoj, kompetencijskoj, faktičkoj – ali u pozadini ove moći nalazi se politička pripadnost. Vrlo su retki primeri izbora na upravne funkcije bez političke podrške.

Najvidljiviji uticaj političke moći na obrazovne ustanove prepoznaje se na nivou države. Svaka vlada ima resor za obrazovanje. Već donošenje zakona o obrazovanju predstavlja neki oblik političke moći. Pravna rešenja su različita, ali uticaj vlasti se ne može izbeći. U tom pogledu priča o depolitizaciji obrazovanja je demagogija ili nepoznavanje prirode politike. Racionalna diskusija se vodi oko oblika kontrole političke moći u obrazovanju, a ne o njenoj eliminaciji.

Dakle, obrazovne institucije se nalaze u jednoj protivrečnoj situaciji. Učesnici u obrazovnim delatnostima ne bi smeli da ćute o osnovnim problemima društva, ali ne bi smeli da uključuju politiku u obrazovanje. To znači da sam proces nastave i odnos prema učenicima i studentima poštede političkih stavova i ocena. S druge strane, obrazovne ustanove ne bi smele da postanu mesto za političko organizovanje iz jednostavnog razloga što politika predstavlja polje borbe za moć i što samim tim ljude deli po osnovu vlasti.

Što se tiče srpskog obrazovanja može se zaključiti da će ono još dugo biti opterećeno svim navedenim unutrašnjim i spoljašnjim aspektima politike i svim posledicama koje iz toga proističu.

Najozbiljnija posledica je svakako mešanje političke opcije u postupak ocene stručnog rada nastavnika. Kad se politička merila nadrede stručnim, onda tu nema ni traga od demokratske kulture i vrednosti tolerancije. Ideal kome treba da težimo, svakako je praktično razlikovanje stručne kompetencije od političkog opredeljenje nastavnika. To je, nesumnjivo, jedan od reformskih koraka u obrazovanju Srbije.

Autor je naučni savetnik Instituta za pedagoška istraživanja