Pomirenje dva prava

Na Kosovu i Metohiji sudarila su se dva prava, albansko etničko i srpsko istorijsko pravo. Odavno tvrdim da će smirenje u pokrajinu doći samo s pomirenjem ta dva prava. To znači da mora biti poražena svaka politika maksimalističkih zahteva, bez obzira čija je, srpska ili albanska.

Zastupnici albanskih maksimalističkih zahteva su već nacrtali kartu svoje buduće države i u slepoj, anahroničnoj borbi za teritorije već videli jug centralne Srbije i gotovo celu Makedoniju kao delove etnički čistog Kosova. Do juče je tako reći izgledalo da se sve složilo za ostvarenje tog cilja: Ričard Holbruk se rukovao s teroristima i ohrabrio ih da stvore sopstvenu vojsku. Predvodnici te vojske su postali štićenici NATO-a i miljenici mnogih zapadnih političara kojima se ukazala prilika da pomažući muslimane na Kosovu dokažu kako nisu zakleti protivnici islama. Pred Miloševićevim očima, i pred očima njegove pogrešno upotrebljavane vojne i policijske sile koja je ustukla, Srbija je privremeno izgubila suverenitet nad Kosovom i Metohijom. Albanski političari, Albanci iz Kosovskog zaštitnog korpusa, što je drugo ime OVK, i oni iz Albanske nacionalne armije, što je treće ime OVK, veruju da se to desilo neopozivo i zauvek. Svoj zaključak brane svirepim nasiljem, uvereni da će i dalje trajati onaj halo-efekat o Srbima-zlikovcima, stvoren pomoću odabranih medijskih slika u vreme ratnih dejstava na Kosovu i Metohiji.

Mnogi su izgradili svoje karijere na toj gruboj, crno-beloj podeli na dobre i zle, na žrtve i zločince. Te podele se oni i danas grčevito drže, bez obzira na to što su nekadašnje žrtve, koje su to odavno prestale da budu, krenule putem nasilja i zločina. Oni pokušavaju da sačuvaju svoje karijere i svoj uticaj održavanjem virtualne slike nekadašnjeg stradanja jednog naroda na Kosovu i Metohiji i pronalaženjem, naravno, sasvim "logičnog’’ objašnjenja da se zločini prema Srbima i nealbancima dešavaju iz odmazde izazvane njihovim napadima i provokacijama. Ni nedavno gnusno ubistvo srpske dece u Goraždevcu, koje je šokiralo svet, nije bilo pošteđeno ovakvih pokušaja da sada ove nove žrtve i ove nove zločince stave u istu ravan i pokažu da u grotlu Kosova i Metohije svi sve napadaju i da podela na žrtve i zločince više ne postoji.

ANA danas nastoji da destabilizuje jug Srbije, da se nametne kao činilac stvaranja i rešavanja balkanske krize, da spreči približavanje Srbije i Crne Gore NATO-u, da u sukobe uvuče što veći broj država evropskog jugoistoka kako bi naterala svet da se radi konačnog smirenja Balkana opredeli za njenu maksimalističku opciju.

Sigurno je da ima politički razumnih i odmerenih Albanaca, i može biti da ima onih koji ne odobravaju upotrebu nasilja. Ali zastrašeni su, pretpostavljam, ili neodlučni u svom stavu, tek stiče se utisak da su svi na Kosovu i Metohiji jedinstveni, da čelnici Albanske nacionalne armije, okruženi "psima rata", ubicama iz mudžahedinskih i drugih formacija, govore iz glave celog naroda.

Te i takve jedinstvenosti u Srbiji, u Beogradu, nema ni u tragovima.

U Beogradu se može dobiti mnogo različitih odgovora na pitanje šta učiniti sa Kosovom i Metohijom i povodom Kosova i Metohije.

Najisključivije mišljenje je ovo: Kosovo je kamen o vratu Srbije i tog kamena se treba što pre otarasiti. Srbija, navodno, ne može ući u Evropsku uniju sa izgubljenim suverenitetom na jednom delu svoje teritorije i zato se, radi napretka, radi budućnosti, treba odlučiti za bolnu amputaciju pokrajine.

Navešću još jedan izraz političke isključivosti. Za rešavanje međuetničkih problema, za smirivanje secesionističkih pobuna i ustanaka – kažu pristalice sile – potrebne su žestina i oštrina. Navodno, oni koji o svemu odlučuju, pa i o prekrajanju ili neprekrajanju granica, jesu silnici i poštuju jedino silu! Neće nas poštovati ako nastavimo da se za svoje interese mlako i nedelotvorno borimo apelima, rezolucijama i deklaracijama.

Drugi nas uveravaju da je na Kosovu i Metohiji ostalo samo malo fiktivnog ili simboličnog suvereniteta, pa stoga treba odmah pristati da Kosovo i Metohija postane treća republika u okviru već labave unije koja se za sada zove Srbija i Crna Gora.

Treći dokazuju da Albancima nije potrebna ANA, da je suvišna proizvodnja straha za Srbe i ostale nealbance u pokrajini. Pobediće nas Albanci nezapamćeno visokim natalitetom, poraziće nas i bela kuga, pa ćemo za dve-tri decenije, hteli-ne hteli, morati da delimo svoju državu s njima. Zato se, kažu, treba odmah opredeliti za podelu Kosova i Metohije.

Četvrti nam predlažu da se borimo za srpsku autonomiju unutar albanske autonomije.

Peti nam poručuju da je najuputnije pristati na veliku samostalnost Kosova i Metohije, i kako god se zvala pokrajina u budućnosti, dobiti u njoj – po međunarodnim ugovorima – eksteritorijalnost za manastire (po ugledu na monašku državu Svetu Goru Atonsku) i pravo na samoupravne političke zajednice kakve postoje u Evropi, a gde žive Srbi i gde su bili etnička većina.

Ukratko, Srbi se, u razgovorima o Kosovu i Metohiji, kreću između zabrinutosti i ravnodušnosti, između emocija i suve racionalnosti, između površnosti i analitičnosti.

Mi nemamo tu mogućnost da – bez kazne koju će nam odrediti istorija – budemo samo emocionalni ili samo racionalni. Mi, u stvari, moramo da budemo odgovorni i pred precima i pred potomcima.