On dreši kesu ona plaća (suzama)

Suština zasnivanja porodice, naravno, nije u očuvanju prezimena (u šta je uveren jedan deo srpske nacije), već u ljubavi, prenošenju tradicionalnih vrednosti i posebnosti jednog naroda. Negdašnje srpske familije, porodične zadruge, u kojima je sticalo i živelo i po pet generacija, danas čine tek tri ili četiri člana. Osiromašena brojno i materijalno, porodica je usput izgubila i umeće dogovora, saradnje i negovanja zajedništva. Svakodnevne nedaće, ratovi, prateći stres i beda istopili su toleranciju, pa se poštovanje i uvažavanje počesto stiče silom. Uglavnom stradaju slabiji i zavisni, bez obzira na pol i godine.

Ipak, u Srba su retki slučajevi zlostavljanja muškaraca, ako nisu dečaci ili starci. U punoj snazi oni mogu da nagrabuse samo kad se "udaju". Ukoliko muža-domazeta u ženinoj kući dočeka i goropadna tašta, eto nevolje. Slabija strana postane jača i tlačeni muž mora da igra kako dvojac svira. Nedavno je zabeležen slučaj "prizetka" koga su pod stare dane, posle gubitka posla, žena i tašta izbacile iz kuće, sve sa decom, jer "su ga izdržavale na svojoj grbači". Slučaj je "izronio"tek kad se dogodila tragedija - maltretirani domazet ubio je taštu hicem posred čela.

Ni za advokata

Članovi porodice mogu biti izloženi ekonomskom, fizičkom, psihičkom, seksualnom, pa i nasilju države. U zemlji malih i neredovnih plata, gde dodatni prihod najlakše donese patrijarhalni muškarac, naučen da brigu o deci prepusti ženi, najčešći oblik nasilja je uskraćivanje para. Muškarac koji dreši i vezuje kesu, apsolutni kontrolor i gospodar kupovine, tipičan je primer srpskog muža - ekonomskog nasilnika. Ukoliko mu žena zarađuje, on pokupi i njenu platu, jednom nedeljno se natovari kesama i torbama, dovuče bakaluk i svakog dana ostavi - 20 dinara za hleb. Takav muž procenjuje i koliko je odeće njegovoj ženi potrebno i teškom mukom odvoji joj za cipele, kaput ili haljinu. Ušteđevina je zajednička, ali je kod njega.

"Kad ženi pukne film i odluči da višegodišnje zlostavljanje okonča razvodom, rodi se nova muka - za ženinog advokata. Teško je pred sudom dokazati da zajednička ušteđevina postoji. On poriče da su u ovakvoj krizi i besparici mogli nešto da stave na stranu, pa je odluka o tome da li postoji crni fond prepuštena sudiji", ispričala je tipičan slučaj "ekonomske žrtve" advokat Mirjana Vagner, jedna od pet članica pravne grupe "Justicija", koja pomaže ženama žrtvama nasilja.

Maltretiranje "parama" se nastavlja i posle razvoda, jer se u rovovsku bitku dve strane uključuje i država zakonima koje niko ne poštuje. Dok je Amerika spremna da za neplatišom alimentacije traga po teritoriji svih 50 država, građanin Srbije može da se zagubi i u jednom gradu. Bednih sedam do 22 odsto plate, koliko pripada ženi i deci, bivši muž izbegava pod zgodnim izgovorima - da je nezaposlen (iako ima tezgu na buvljaku), da mu firma propada (iako je privatni preduzetnik), da alimentaciju potroši na dečji provod kad ih preuzme za vikend (odlazak u zoološki vrt, Mek, kupovina igračaka, izlet na Adu).

Ukoliko hoće novac, žena mora da tuži svog bivšeg, a to država naplaćuje. "Žene uglavnom odustaju od takvog procesa, jer je psihički zlostavljaju i muž i država. Proces dugo traje, tuženi ne dolazi na suđenja, nema ništa prijavljeno na svoje ime, a baškari se u vili, bazenu, "audiju". Džaba što se to vidi, kad zakon kaže - za alimentaciju toliko procenata od plate, a on u svojoj firmi ima prijavljenu minimalnu zaradu", objasnila je sagovornica "Glasa" raskorak između zakona i stvarnog života.

Ni za decu

Problem tek nastaje kad deca postanu punoletna, jer zakon predviđa da tada sama zahtevaju alimentaciju. Nije poznat slučaj da je neko dete tužilo svog oca.

Ekonomska kontrola često je u sprezi sa psihičkim zlostavljanjem koje je teško prepoznati. Tortura nezadovoljnog muža počinje kritikom izgleda: Vidi na šta ličiš! Obukla si se kao da ideš na pijacu! Pogledaj se ponekad u ogledalo! Mučenje se nastavlja potcenjivanjem ženinog stava i ličnosti: Imitiraš svoju koleginicu! Kad progovoriš, kao da čujem komšinicu! Totalno si odlepila, idi, bre, leči se!

Ponekad žene stvarno odu psihijatru, samo da bi mužu dokazale da nisu duševno obolele, kaže ova zastupnica žena-žrtava, ukazujući da zakon predviđa kažnjavanje onih koji "naruše duševni integritet drugog lica" novčanom kaznom ili robijom do tri godine. Međutim, praksa ne poznaje ni jedan slučaj da je nasilnik od te "prefinjene fele" odsedeo bar neki mesec u zatvoru.

Najčešće u "bajboku" završe oni koji biju, jer je dokaz njihovog nasilja očigledan. Ipak, žene retko prijavljuju svoje modrice, što zbog sramote, što zbog sirotinje. Mnoge od njih nemaju 200-300 dinara da plate lekarsko uverenje, jer su ekonomski zavisne. Tako se krug zatvara, kudgod da takva mučenica krene, lupi glavom o zid, pripoveda žensku muku Mirjana Vagner.

Prve batine žena obično dobije u trudnoći - to je prvi pokazatelj njene bespomoćnosti i zavisnosti. Većina žena prihvata zlostavljanje kao nešto neminovno, jer su gotovo sve odrasle uz nasilje oca. Jednom je od nas pomoć zatražila fakultetski obrazovana gospođa koju je šlogiran muž tukao iz invalidskih kolica, a njoj ni na pamet nije padalo da ga bar odgurne, ispričala je Vesna Stanojević, koordinatorka Savetovališta za borbu protiv nasilja u porodici.

Dva telefonska broja ovog beogradskog savetovališta - (011) 787-615 i 3292-205 - godišnje u proseku okrene 3.000 žena, mnogima od njih potreban je i smeštaj, ali u Prihvatilištu ima mesta samo za dvadesetak "odbeglih". Za hranu i ostale potrepštine dece, od pelena do školskog pribora, snalaze se same majke, a jedinom prihvatilištu u Srbiji pomažu dobri ljudi i policija. Država se snebiva, kurtoazno se braneći od njihovih molbi procedurom i birokratijom.

Jedine reči hvale, kad su nadležne službe u pitanju, upućene su timu policije za borbu protiv nasilja u porodici. "Oni se jedino odazovu našem pozivu, razgovaraju sa nasilnicima, prikupljaju dokaze i podnose krivične prijave", slažu se obe sagovornice "Glasa".

Dokaz - modrica

Težak posao, ružni prizori, mukotrpno traganje za svedocima, obično nezainteresovanim da se umešaju u porodične odnose drugih - svakodnevica je grupe policajaca koji se bore protiv "porodičnog zla".

- U toku godine stigne nam mnogo predmeta, lažnih i istinitih prijava nasilja. Često supružnici podnesu prijavu dok je u toku brakorazvodna parnica da bi na taj način dobili više "poena" kad se bude odlučivalo kome će pripasti dete. Nekad nasilje prijavljuju labilne osobe, ali uglavnom su prijave ogledalo stvarnog života, kaže jedan od članova tima za borbu protiv nasilja u porodici, napominjući da najteži posao nije prepoznati nasilje, već prikupiti dokaze i dostaviti ih sudu.

Priznanje u policiji ne znači ništa, jer nasilnik može da promeni iskaz pred sudijom, dodaje Budimir Poluga, načelnik odeljenja za javni red i mir. Dokazi su, posebno kad je reč o psihičkom zlostavljanju, uvek posredni i za njima tragamo u razgovoru sa članovima porodice, kolegama s posla kojima se žrtva poveri ili oni sami primete primete promene u njenom ponašanju.

Prema podacima ženske pravne grupe "Justicija", od stotinu žena koje zatraže pomoć samo devet odsto prijavi policiji nasilje u porodici. Razlozi odustajanja su različiti - želja da se razvodom ostavi nasilje iza sebe ili nada da će se nasilnik promeniti. Položaj maltretiranih otežan je nečijom odlukom da se u Centru za socijalni rad ukinu timovi specijalizovani za prepoznavanje seksualnog zlostavljanja i ostalih oblika nasilja nad ženama i decom. Svi rade sve, pa su i rezultati manji. Problem je i što mnoge žene nemaju kud posle razvoda, a ukoliko se odvaže da postanu samohrane majke, u zagrljaj ih dočekuje novi nasilnik - država.

Srbija ne finansira ni jedno sklonište za žene, ne postoji državni fond za alimentaciju iz kojeg bi se isplaćivala pomoć, dok država ne utera pare od očeva. Ukoliko hoće da tuže muža, moraju da plate sudske takse ili veoma skupo veštačenje ako hoće dokaz očinstva. Radno vreme obdaništa nije prilagođeno potrebama samohranih majki kojih je u ovoj zemlji sve više. Ako imaju nesreću da rade u tri smene, a nemaju pomoć sa strane, deca ostaju sama. Država ima preča posla - da namakne pare u večito šupalj budžet. Sitna deca je ne zanimaju, jer zaviruju u državnu kasu. Setiće ih se tek kad porastu.

Batine, pa buket

Što je nasilnik obrazovaniji, njegovo manipulisanje je veće, a zlostavljanje perfidnije. Pošto premlati ženu, obavezno je izvede u skup restoran ili donese buket, pazeći da to komšije i prijatelji isprate pogledom. Kad se takav razvodi, okolina svedoči o njegovoj pažnji i brizi, niko ne veruje da je agresivan. Ukoliko ih ženine modrice primoraju da bar pomisle na to, onda optuže "opajdaru" da je sigurno isprovocirala tako finog gospodina, priča advokat Mirjana Vagner.

Kad muž siluje

Nedavno je u zakon uveden novi član - silovanje u braku. Zakon je priznao da silovanje u bračnoj zajednici postoji, ali u praksi je to teško dokazati, sve i da žene podnesu tužbu. Obično one i ne pominju nasilnu obljubu, jer žele sve da okončaju razvodom.

Kad sin bije

Prošle i pretprošle godine učestali su pozivi starijih ljudi. Zaštitu, tačnije utehu, tražile su majke koje su tukli sinovi, bake koje su zlostavljale unuke. Sećam se slučaja samohrane majke koja je teškom mukom i uz veliko odricanje odgajila sina - nasilnika. Nije smela uopšte da mu se suprotstavi, na svaki prigovor odgovarao je šakom. Takve majke samo ponekad prijave svoje sinove, a kad to i urade redovno ih brane i pravdaju. Ako je oženjen - kriva je žena, ako pije - alkohol, a česta odbrana je i hronična besparica, priča koordinatorka Savetovališta za borbu protiv nasilja.

Kad žena zlostavlja

Retko muškarci prijave ženu da ih zlostavlja, ali ima i takvih slučajeva. Sećam se jednog kada je žena, posle okončanja vanbračne zajednice, maltretirala svog bivšeg, tako što ga je redovno nepozvana posećivala i u kući i na poslu. Usput je razbijala sve šta joj dopadne pod ruku, lomila nameštaj i pretila, kaže načelnik odeljenja za javni red i mir Budimir Poluga.

Kazne

Krivični zakon Republike Srbije predviđa velik raspon kazni za nasilje u porodici, počev od novčane kazne, pa do početne zatvorske kazne od 10 godina usled smrti člana porodice. U domenu prekršaja najblaža je opomena i novčana kazna od 1.000 dinara, a najviša do 60 dana zatvora. Sudu za prekršaje prošle godine prijavljeno je 283 slučaja nasilja u porodici. U 85,97 odsto slučajeva nasilnici su bili muškarci, dok su žene bile okrivljene u 14,03 odsto slučaja. Svi počinioci bili su punoletni, u 30 odsto slučajeva to je bio suprug, u 14 odsto sin, brat u 6,5 procenata, dok su otac i žena bili okrivljeni u 5,6 odsto slučajeva.

Šef zavodinik

Pošto već žive na Balkanu, ženama je suđena opšta "balkanijada" - u kući, na poslu i šalterima, u saobraćaju. Takve su "balkanske igre". Ako se izmakne u svom domu, može da naleti na poslu. Srpskom šefu je na raspolaganju mnogo načina da svoju radnicu primora da mu izađe u seksualni susret. U poslednje vreme javljaju se žene koje pokušavaju da se odupru uceni poslodavca, ali su zastrašene pretnjom otkaza. Ukoliko proces protiv šefa i počne, poslodavac ima svedoke koji će govoriti u njegovu korist ili jednostavno pripreti zaposlenima i niko neće da svedoči protiv gazde. Tu je sudska priča završena. Novopropisanu zatvorsku kaznu do 6 meseci još nijedan poslodavac nije okusio, tvrdi Mirjana Vagner.