Smrt sa broja 94

Kad je pre tri godine u predizbornoj kampanji tadašnji predsednički kandidat DOS Vojislav Koštunica Srbiji obećao dosadne novine u kojima će, kako to čini sav normalan svet, na naslovnoj strani biti kućni ljubimci i male životne priče, nije ni slutio koliko greši. Prva strana je, naime, i dalje rezervisana za političke svađe, velike afere, teroziram i ubistva visoke zvučnosti. Oni obični, mali ljudi ostali su po strani, neprimetni, zauzeti golim preživljavanjem. To što je nenadana smrt Beograđanina Nebojše Nikolića (42) dospela na naslovnu stranu više je potvrda te nakaradnosti nego pravilo iz korpusa koji je obećao lider DOS.

Nikolić je, kako što naši čitaoci znaju, u ponedeljak predveče preminuo u beogradskom restoranu "Čubura". Hitna pomoć je došla bezmalo pola sata pošto se ovaj srčani bolesnik srušio bez svesti. Treba još dodati da se ekipa 94 odazvala tek na poziv sa "crvenog telefona" ažurne auto-patrole SUP Vračar. Svi pozivi koje su prijatelji, gosti i osoblje "Čubure" upućivali Hitnoj pomoći završili su neslavno višeminutnim snimljenim glasom "Dobili ste broj 94". Taksisti sa obližnje stanice odbili su da prevezu nesrećnog Nikolića. Valja još dodati da se nekolicina vremešne gospode naljutila, pa uz reči "ovde čovek ne može ni da popije piće na miru", demonstrativno napustila restoran, maltene preskačući umirućeg.

Tako je jedna banalna velegradska priča iznudila niz tema koje, nažalost, neće biti na naslovnim stranama jer su mesto zauzeli Janjušević i Kolesar, kosovski i preševski teroristi, Đinđićeve ubice... Ipak, ta nesretna okolnost ne skida sa dnevnog reda brojne upite. Pitanje broj jedan jeste zašto u Hitnoj pomoći niko ne diže slušalicu sedam minuta? Lakonski odgovor da bi Nikolić kao težak bolesnik verovatno umro i da su ljudi u belom stigli na vreme ne umanjuje odgovornost - naprotiv, najvažnija je činjenica da nisu stigli jer se nisu odazvali hitnom pozivu. Pitanje broj dva: kako običan mali čovek stiže do Hitne pomoći ili prvog "crvenog telefona" kada ga pritisnu srčane tegobe i užasavajuća avgustovska žega? Nažalost, odgovor se već zna - poželjno je da radi u policiji ili Skupštini grada! Mnoštvu preostaju tradicionalna sredstva (čitaj veza i mito) ili životni loto. Naime, kako je za Danas objasnio načelnik u Hitnoj pomoći dr Nikosav Merdović, tamošnja telefonska centrala ima 20 ulaza, a istovremeni prijem poziva može da ima pet pacijenata. Pitanje broj tri: kada će država opskrbiti službu 94 (podrazumeva se ne samo u Beogradu) svim potrebnim sredstvima za rad - od telefonske centrale do ispravnih aparata i kola?

Nadalje, silna udruženja taksista pripravnih da blokiraju grad ako ih neko popreko pogleda ili, ne daj bože, napadne im kolegu ili uvede carinu, treba da zavire u svoj kodeks - tamo svakako piše da je ljudski život svetinja, čak i kada je hronični bolesnik u pitanju! I, nakopon, iako zvuči moralistički, nije na odmet podsetiti ljude da se ponekad osvrnu oko sebe - čovek koji u 42. godini umire svakako je važniji od nečijeg "pića na miru". To što su brojne traumatične ratne smrti i strahotni poratni danak u krvi učinili da se na svakodnevni život u Srbiji gleda sa nipodaštavanjem, razlog je više za toplu ljudsku reč. Važi za metalni glas sa 94, komšiju-taksistu, ljutitu staru gospodu...