U potrazi za pravom stranom

Slanje vojnika Srbije i Crne Gore u mirovne misije u krizna žarišta prvi put je nedavno koncipirano kao ozbiljan projekat, mada se o tome priča od 6. oktobra 2000, objasnio je premijer Zoran Živković u četvrtak, na pres konferenciji u Vladi Srbije, sa koje je medijima prilično oštro zamerio što toj temi pridaju tako veliki značaj tek nakon što je vest o tome prenela američka stanica Si-En-En.

Podsetio je Živković da su naši vojnici u mirovnim snagama od 1961. učestvovali u desetak misija i ukazao da se novim učešćem naših snaga, o čemu je bilo reči prilikom njegove nedavne posete Vašingtonu, postižu tri cilja. Prvi, politički, "je da vojska koja je maltene do juče bila optuživana za ratne zločine postane čuvar mira na kriznim područjima, da se nastavi naša vekovna tradicija da se postavljamo na pravu stranu odbrane mira, slobode i demokratije". Drugi cilj je, prema premijerovim rečima, "finansijski, jer bi UN plaćale te snage", dok je treći cilj razvojni, "to je šansa za našu vojnu industriju u kojoj još radi više desetina hiljada ljudi". Naglasio je Živković i da se u javnosti stvorila pogrešna predstava "da će neko umesto da služi vojsku u Stepojevcu biti poslat u Basru", objasnivši da će u mirovne misije ići profesionalni vojnici, i to isključivo dobrovoljno.

Reklo bi se da je sad sve jasno, uprkos unekoliko odloženom, da ne kažemo isprovociranom objašnjenju predsednika Vlade Srbije. Međutim, i njegovo pojašnjenje je isprovociralo neka nova pitanja na temu nastavljanja "naše vekovne tradicije da se postavljamo na pravu stranu". Prvo, da li je i kad parlament SCG, valjda najmerodavnije mesto za odlučivanje o Vojsci ove zemlje, raspravljao o inicijativi srpskog premijera? To pitanje dodatno problematizuje izjava američkog državnog sekretara Kolina Pauela da je krajem jula Srbija u liku svog premijera "ponudila SAD vojnike koji bi učestvovali u međunarodnim mirovnim snagama". Kada je to Skupština Srbije ovlastila predsednika srpske vlade za takav potez?

Elem, u svetu, čak ni onom profesonalno političkom, ne postoji jedinstven stav o (ne)opravdanosti američke mirovne misije u Iraku, kao ni u nekim drugim "kriznim žarištima". Naprotiv, sve je očiglednije da iza vojnih intervencija danas jedine vojne velesile, ma koliko se one pravdale humanističkim ciljevima, ostaju razorena i još siromašnija društva u kojima se umesto demokratije ustoličavaju nekakvi hibridi anarhije. Zato je i sve rašireniji i glasniji stav da se mir postiže isključivo ulaganjem u razvoj, zdravlje, obrazovanje. Razumljivo je da to ne mora biti jasno nekim penzionisanim generalima preodenutim u mirovnjake, ali mora biti svakome kome je zaista stalo do mira. Posebno nama kojima i iznenadni autoalarm sledi krv u žilama.