Dolaze samo srpske pare sa egzotičnih ostrva

Pre nekoliko godina tadašnja opozicija, a sadašnja vlast, ubeđivala je sve nas da je jedini spas u stranim ulaganjima koja će "grunuti" samo da se promeni sistem. I pade "diktatorska" vlast, dođoše oni na kormilo, ali ni, posle skoro tri godine od promena, ne grunu strani kapital. Umesto toga, kako mnogi ekonomisti tvrde, stiže dužnička kriza, a zajmovi se, umesto u proizvodnju, ulažu u budžet. Kako reče profesor dr Oskar Kovač, ko će investirati u privremenu državu za koju se ne zna kad će prestati da postoji.

Za nepune dve godine privatizacije i novom reformatorskom sistemu, od 800 prodatih društvenih preduzeća, samo su 40 kupili stranci, među kojima su najbrojniji domaći biznismeni sa firmama u inostranstvu. Jedan od fenomena privatizacije je to da su najčešće pojavljuje jedan kupac na aukcijskim i tenderskim prodajama. Prodaja Duvanske industrije Niš i Vranje, po mišljenju nekih ekonomista, dosad je najozbiljnija strana investicija kod nas.

Kako ističe ekonomista Nebojša Medojević, strana ulaganja u Srbiji imaju dve faze. Prva faza je krenula donošenjem Zakona o privatizaciji sve do skorašnje prodaje Duvanske industrije Niš i Vranje i može se okarakterisati kao potpuni izostanak multinacionalnih kompanija.

- Nedostatak inostranih investicija je rezultat procene samih investitora da je ovde visok stepen rizika, a vladavina prava na nezadovoljavajuće niskom nivou. Takođe, politika sadašnje vlasti je pod uticajem finansijskih oligarhija koje su napravile kartelske dogovore. Naravno, to sve odbija ozbiljne strane investitore. U Srbiju su dosad, uglavnom, ulagale novac razne ofšor kompanije sa egzotičnih ostrva iza kojih stoje već navedene finansijske oligarhije. To je, u stvari, ulaganje srpskih para sa stranih računa i to se ne može smatrati inostranim investicijama - objašnjava Medojević.

Profesor dr Oskar Kovač sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, ističe da bismo znali značaj stranih ulaganja za razvoj jedne zemlje, moramo razumeti čime se rukovode strani ulagači.

- Mi smo jedna od prvih zemalja centralne i istočne Evrope koja je prvi zakon o stranim ulaganjima donela 1965. godine na osnovu koga je napravljeno ulaganje "Fijata" sa "Crvenom zastavom". To znači da mi imamo iskustva u toj oblasti. Cilj stranih direktnih ulaganja nije da unaprede nečiji razvoj i blagostanje, već da vlasniku kapitala donese veći prinos nego sto bi to bilo u njegovoj zemlji. Amerikanac će ulagati u Jugoslaviju samo ako ovde može da ostvari veći profit nego u Americi, dodajući tome i kamatu na uložena sredstva - objašnjava profesor Kovač.

Prema njegovom mišljenju, sa tog stanovišta gledano realno je očekivati interesovanje stranih investitora za one zemlje u kojima razni indikatori govore o tome da će moći da se ostvari veća dobit uz što manji rizik.

- Takozvane zemlje tržišne privrede u nastajanju su jedno vreme bile sa vrlo velikim prinosom, ali uz veliki rizik. Ako počnemo očima stranih ulagača da gledamo našu zemlju, onda moramo da kažemo da mnogi uslovi za strana ulaganja nisu ispunjeni. Ozbiljan ulagač ide u onu zemlju u kojoj postoji visoka stopa privrednog rasta, jer tamo gde nema prirasta društvenog proizvoda nema zarade ni za koga.

Nerealno je očekivati da će on ovde da ostvari veći profit na ulaganja ukoliko je privreda u stagnaciji a industrija i poljoprivreda u nazadovanju - kategoričan je profesor Kovač i dodaje da čak i da ovde cvetaju ruže stranci, imaju veliki izbor drugih država.

On ističe da strani ulagači idu u one zemlje koje imaju najveće tržište. Dobar primer za to je Kina, u kojoj strana ulaganja najbrže dolaze i to po dva osnova: prvo po broju stanovnika, a drugo po nacionalnom dohotku koji nije veliki ali brzo raste. Tako se u deltu "srebrne reke" dnevno doliva milijarda dolara stranih ulaganja u razne fabrike, gde se proizvodi 50-60 raznih artikala za tržišta širom sveta.

- Naše tržište sa 10 miliona ljudi i dohocima koji decenijama ne rastu ne izaziva pažnju stranih ulagača. Tržište je malo, a rizik veliki - kaže Oskar Kovač.

On navodi primer Slovenije koja se razvijala bez stranih ulaganja, jer su shvatili da su malo tržište na koje nijedan veliki ulagač nema računa da dođe, ali zato nisu rasprodali preduzeća, već su ih sačuvali i na neki način sanirali.

Profesor Kovač još naglašava da tek kad budemo imali sređenu privredu i njen rast, onda možemo da računamo i na strana ulaganja. Zasad je rizik kod nas jako veliki, dovoljno je pogledati grafikon Saveznog zavoda za statistiku o kretanju industrijske proizvodnje koji sve govori. Na početku raspada Jugoslavije taj indeks bio je 260, da bi uvođenjem sankcija počeo naglo da opada a sad imamo pacijenta na izdisaju.

Prema mišljenju Nebojše Medojevića, Vlada u ovoj fazi privatizacije, u stvari, nije ni želela strana ulaganja u našu privredu, već je htela za sebe neku korist.

- Osnovni cilj je da već postojeća finansijska oligarhija preuzme kontrolu nad srpskom privredom, pa da oni u drugoj fazi, to, što su za bud zašto kupili, preprodaju stranim investitorima. Prodajom DIN-a i DIV-a počela je druga faza, to jest prava strana ulaganja i to je prava šansa da se se privuče najuticajnija svetska multinacionalna grupacija, da pored duvana, ulaže i u druge oblasti privrede kod nas - izričit je Medojević.

Kao jednu od najozbiljnijih prepreka za priliv stranih investicija, on navodi nedonošenje zakona o denacionalizaciji.

- To je jedan od najozbiljnijih razloga zašto nemamo investicije u oblasti poljoprivrede. Tako nema ozbiljnih investitora za privatizaciju velikih kombinata u Srbiji, a to bi trebalo da bude strateška grana razvoja - kaže Medojević.

On, takođe, navodi da u Vladi ne postoji politička volja da se reši taj nimalo lak problem restitucije, a investitore odbija to što će Međunarodni sud za ljudska prava u Strazburu štititi prava starih vlasnika i odrediti državi da im nadoknadi materijalnu štetu.

Šta investitor mora da zna

- U izveštaju engleskog časopisa Ekonomist, odeljenja za ekonomska istraživanja, od 15. jula ove godine, gde su objavljeni rezultati istraživanja o Srbiji i Crnoj Gori. Pored standardnih podataka, navodi se i to da je politička situacija u Jugoslaviji ponovo u pogoršanju, da je stanovništvo preokupirano žestokim ekonomskim problemima, sindikati su organizovali javne demonstracije, zaposleni u državnim preduzećima, kao što je Elektroprivreda Srbije pokrenuli su štrajk u junu, a ispitivanje javnog mnjenja ukazuje na visok nivo socijalnog nezadovoljstva - navodi profesor Kovač.

Ko ulaže u našu zemlju

Ni sa prodajom prava korišćenja gradskog građevinskog zemljišta nije ništa bolje nego sa preduzećima. Pored zvučnih imena naših privatnih preduzeća, najviše interesovanja za najbolje lokacije u prestonici, pokazale su izraelske firme, kao i one iz republika bivše Jugoslavije. Tako je okretnicu trolejbusa u Rajićevoj ulici, kako neki arhitekti i stručnjaci tvrde, najbolju lokaciju u Beogradu, dobila je firma ABD.d.o.o, predstavništvo Aštruma iz Izraela, kao suinvestitor sa Union inženjeringom. U postupku privatizacije na tenderima i licitacijama najčešće se pojavljuje jedan kupac koji uglavnom postaje vlasnik.

Čemu je služila operacija sablja

- U navedenom izveštaju Ekonomista opisuje se i politička situacija gde se kaže da je koalicija, zna se koja, nastavila intenzivno da se međusobno grize i da je vidan pad njene popularnosti. To što se u toj koaliciji dešava ne isključuje mogućnost ranih izbora, između ostalog, kako se navodi, što je novi predsednik vlade neistestiran i nema sposobnost pokojnog Đinđića da održi koaliciju na okupu. Ukupna atmosfera pokazuje da se zbog svega toga kasni u pripremi ustava Srbije. Ko će u takvim uslovima da uloži velike pare u našu zemlju? Takođe je objavljeno da ima osnova za verovanje da je u toku vanrednog stanja Vlada neke od činjenica preuveličala i to u nameri da ućutka medije, da se bori protiv političkih protivnika i da vrši pritisak na nezavisno sudstvo.