Od kamena teži samo ljudi

Za 35 godina rada je napravila oko 3.000 nadgrobnih spomenika

Selo Krvavica kod Kruševca ima 220 kuća i svi su domaćini kamenoresci. Ko nema svoju radnju radi kod komšije, ili je prekupac. U svom zanatu nadaleko su poznati majstori, a među njima je i jedna žena, Miladija Ciga Kuzmanović. Za 35 godina rada napravila je oko 3.000 nadgrobnih spomenika, a kroz njene ruke prošlo je tone i tone kamena.

"Svako kad dođe i vidi začudi se, jer je ovaj posao težak i za muško, a kamoli za ženu", kaže Ciga, koja inače malo priča, puši dve kutije "drine" dnevno, decenijama udiše sitnu i opasnu kamenu prašinu, a sve to samo ponekad zalije i rakijom. U radu joj pomaže suprug Milan, poslove uglavnom sklapaju sin Radovan i snaja Vojislava, tu je i ćerka Radica, a ukoliko tako odluče, Nikola i Nina biće četvrto koleno kamenorezaca u Kuzmanovićima, od hiljadu osamsto i neke pa sve do danas.

"Čuli tako neki ljudi za nas, pa došli uveče, po mraku, da kupuju spomenik, još tog dana bio neki svetac. A treba im odmah, ujutru da se postavi. Pitam ih zašto toliko žure, a oni mi kažu da su na njihovom groblju ostale samo dve parcele, pa moraju što pre da zauzmu mesta. Posle mesec dana došli da vrate taj i, ako može, uzmu veći.

Grdile ih ćerke što se brukaju malim spomenikom" - prepričava Ciga dogodovštine sa mušterijama i objašnjava kako i na ovaj način naš narod pokazuje koliko je ko bogat. Najskuplje su, kako se seća, naručivali meštani Petrovca na Mlavi. Nije im bilo žao ni tri, četiri hiljade evra da plate. "Najviše para za spomenik daju oni koji su, daleko bilo, izgubili najmilije"- kaže Ciga, misleći na roditelje koji su ostali bez dece i dodaje: "A naši što dolaze iz inostranstva, plaćaju i skuplje."

Nadgrobni spomenik može da bude i poklon mužu za rođendan, jer i takvih primera ima. Poneko ostane dužan, kao mušterija iz Stare Pazove, koja do danas nije donela obećani ostatak od 300 maraka. "Pošteniji su kupci koji dolaze iz gradske sredine."- kaže ćerka Radica: "To je mnogima čudno, jer se misli da su ljudi na selu više patrijarhalno vaspitani. Najpošteniji su Beograđani." A snaja Vojislava, seća se baš jednog finog gospodina iz Beograda, koji je spomenik za suprugu platio 5.000 maraka: "Došao čovek iz daleka, pa sam skuvala i ručak, kupus sa suvim rebrima. On sipa jednom, pa još jednom, onda i treći put. Ja sam i spremila da bi se jelo, ali njemu neprijatno. Počne da nam priča kako su ćerke udate, a od kada mu je žena umrla nema ko ni da mu kuva."

Ciga će opet o poslu, pa nabrajajući vrste kamena, kaže: "Svaki je kamen trajan, samo je poneki teži za sečenje. Ali nije posao težak. Ljudi su teški. Jedan je tražio dva goluba od mesinga da stoje iznad spomenika. Muka da ga nađeš da liči na goluba, a ne na kokošku. Jedva nabavismo dva iz Bečeja!"

Srbi za ovakve stvari uglavnom ne žale pare. Naši iz inostranstva plaćaju po 15.000 evra za spomenik, mada najjeftinijih ima i za 150. Grobnice prave i od 25 kvadratnih metara, što košta oko 12.000 evra. Poslednjih godina traže kvalitetno i skupo i "razumeju se u kamen", kako majstor tvrdi.

"Nema grada ili bar sela u blizini većeg mesta bez spomenika koji sam napravila. Najviše su dolazili iz Beograda, Pazove, Inđije, Temerina i Novog Sada. Nekada smo mnogo radili u Prištini, a i danas u Crnoj Gori, pa Kraljevu, Kragujevcu, Rekovcu. Izložba je to pod otvorenim nebom", kaže Ciga.