Ko će vladati Evropom

Vojnoindustrijski i tehnološki sektor i kompleks Evropske unije, nadovezujući se na umnogome već ostvareno tržišno-ekonomsko, monetarno i (spoljno)političko-bezbednosno ujedinjenje i učvršćenje evropske zajednice naroda, prolazi poslednjih godina, i protekle decenije, kroz dinamične, gotovo dramatične promene.

Te promene svrstavaju ovaj kompleks među najmoćnije privredne sektore u EU i u svetu. Ubrzanom procesu integracije vojnih istraživanja i industrije EU (politički otpočetom decembra 1997. inicijativom Francuske, Nemačke i Velike Britanije, kojima su se ubrzano pridružile Italija i Španija) neposredno su i u odlučujućem stepenu doprineli: kriza i građanski rat u bivšoj SFRJ; relativna vojna nemoć EU kao međunarodnog političkog faktora i sile, vojnotehnološka superiornost SAD, njeno povećano vojno uplitanje i "mirovno-ratno", intervencionističko delovanje (uz pomoć evro-američkog NATO) na eksjugoslovenskom prostoru što je ovoj supersili omogućilo da igra odlučujuću ulogu na Balkanu i u Evropi.

EU je i dalje osuđena na poziciju da je nedovoljno sposobna da odlučujuće, efikasno i autoritativno, vojno interveniše u razrešavanju bilo koje krize u "užoj" Evropi (o onoj daljoj, koja se prostire na kavkasko-kaspijski, centralnoazijski region, da i ne govorimo) koja prelazi prag krize i sukoba niskog intenziteta. U tome je i dalje zavisna od SAD, odnosno NATO kojim SAD dominiraju i služi im kao najefikasniji instrument njihovog šest decenija odlučujućeg i vitalnog dugoročnog vojno-političkog i bezbednosnog prisustva u Evropi, kontrole i oblikovanja njene budućnosti.

EU, ili buduće SED – Sjedinjene Evropske Države, sudara se, posebno posle agresije i ekspanzije SAD na Avganistan i Irak sa krucijalnim i dalekosežnim globalnim izazovom, možda i najvećim u dosadašnjem postojanju ove zajednice. Sa izazovom – da li kao svetska ekonomsko-trgovinska i finansijska supersila treba svoju globalnu političku ulogu i moć, makar u evro-azijskim odnosima i prostorima, da zaokruži i odgovarajućom sopstvenom, i od SAD nezavisnom, globalnom vojnobezbednosnom moći i silom.

Eventualno izrastanje budućih SED u globalni vojni faktor, odnosno njihova militarizacija i "amerikanizacija" učinila bi Evropu vojnobezbednosno neuporedivo otpornijom prema evropskim i evro-azijskim interesima i ambicijama SAD (ukoliko bi takva jedna Evropa uključivala i Rusiju, ta otpornost bi bila maksimalna). Sa narastajućom vojnom i ekonomskom moći Kine i snagom i potencijalima Rusije (u Evropi ili van nje), današnja globalna vojnobezbednosna moć skoncentrisana oko SAD i sadašnji unipolarni, američki poredak moći razvodnili bi se i uravnotežili. SAD same više ne bi bile u stanju da dominiraju svetom i da ga oblikuju prema svojim vrednostima i interesima.

S druge strane, ovakva suštinska preorijentacija EU imala bi svoju visoku ekonomsku i socijalno-psihološku cenu: visoka budžetska izdvajanja za vojnotehnološke programe i projekte osposobljavanja i modernizacije vojne moći EU i to u jednom dužem periodu, od decenije-dve, na račun tradicionalne Evrope kao socijalne države.

Ovaj proces evropske vojne emancipacije bio bi podnošljiviji i jeftiniji ukoliko bi u njega bila uključena Rusija sa svojim vojnoindustrijskim kompleksom i potencijalima i iskustvima kojima raspolaže. Ukratko, odvajanjem od pupčane odbrambene i vojne vezanosti i zavisnosti od SAD, Evropa bi, bez sumnje, bila uvučena u dugotrajan proces trke u naoružavanju sa SAD koji bi u sebi nosio i potencijal globalnog sukoba interesa, a sutra i nečeg opasnijeg od toga.

SED i SAD ne bi više, kao decenijama posle 1945, bili: isključivo trajni politički i vojnobezbednosni transatlantski partneri i saveznici, već bi postali globalni i suparnici i protivnici. Uostalom, unilateralna američko-britanska ratna agresija na Irak 2003, za razliku od agresije na Jugoslaviju 1999, izvedena čak i bez odluke NATO-a, unela je početak suštinske promene u prirodi evro-američkih, transatlantskih geopolitičko-bezbednosnih odnosa.

Ključno pitanje je: u čijim će rukama Evropa 21. veka biti, ko će vladati Evropom, odnosno ko će je vojno i bezbednosno kontrolisati – EU ili Amerika. Do odgovora na to pitanje Evropa će, za izvesno vreme, biti u provizornom, "tranzicijskom" mešovitom međustanju, u svojevrsnom interregnumu i jedne i druge sile. Ta vojnobezbednosna i, u suštini, dalekosežna geopolitička tranzicija Evrope od Evro-Amerike ka Evropi (i, možda, Evro-Rusiji, Evro- Ruso-Aziji), koja je već započela, dešavaće se duž dve "magistrale".

Jedna će biti postojeća, "natovska", sa (posle 1991, drugi put egzistencijalno dovedenim u pitanje ali i još jedan put repariranim) podmlađenim NATO. Druga, možda verovatnija, bi mogla biti cepanje NATO na "evropski, EU NATO" i na "američki, istočnoevropski, novoevropski NATO", ili, čak, prošireni, protegnuti "američki istočnoevropsko-centralnoazijski-srednjoistočni NATO" (od Baltika do Persijskog zaliva i Kaspijskog mora).

Prva alternativa bi, bez obzira na drugu, pretežno bipolarno-hladnoratovsku, antikomunističku i antisovjetsku tradiciju, mogla biti kraćeg daha. Druga, pre svega iz ugla SAD, sveža, inovativna i "avangardna" je riskantna, komplikovanija, čak problematična, ali bi se mogla pokazati realnijom i istrajnijom.

U svakom slučaju, u svojoj vojnobezbednosnoj i geopolitičkoj suštini, u pogledu globalne moći i njene raspodele, Evropa počinje, ne tako neprimetno, da se deli na dve makroceline – EU i SAD (odnosno američku Evropu) i sa Rusijom u pozadini. Bitka za ovladavanje Evroazijom na velikoj, planetarnoj šahovskoj tabli koju su tada, uz podršku EU, započele SAD u trenutku geopolitičkog demisioniranja Sovjetskog Saveza kao evropske i globalne supersile, zahuktala se.

Ukoliko ozbiljno misli da u vojnobezbednosnoj dimenziji bude gospodar u svojoj kući i globalni faktor (a ne večiti mlađi i večno zahvalni partner SAD) EU mora odlučno da izgradi svoju vojnu moć, sposobnost i autoritet. Bez Rusije sporije i skuplje, sa njom brže i jeftinije. SAD će vojnobezbednosno ostati u Evropi kao dominantno kontrolni supervizor u evropskim poslovima onoliko dugo dok EU to sama ne postane. Americi Evropa postaje, i postala je, jedan veliki pozadinski mostobran u njihovom dalekosežnom geopolitičkom i geoenergetskom (ekonomskom) ovladavanju Evro-Azijom i Ruso-Azijom.

Evropa nema i ne bi trebalo da ima i u sebi pothranjuje takve pretenzije. Njen vitalni, prvenstveni i čini se u ovom trenutku optimalni interes i cilj bi mogao i trebalo da bude – ovladavanje samom sobom.

Autor je naučni savetnik u Institutu za evropske studije i direktor Centra za američke studije