BBC i vlada – loš prijem

Ko bi trebalo da upravlja BBC-jem? I ko treba da ga plaća? Do nedavno, ovaj status quo je delovao nepromenljiv. O važnim stvarima, tipa da li su njegovi novinari pristrasni, BBC odlučuje samostalno, kao što je uvek činio. A kada 2006. bude došao trenutak za obnavljanje ugovora, malo je onih koji veruju da će ponovo doći do sočnog povećanja pretplate, godišnjeg poreza koji plaća svako domaćinstvo koje ima televizor i koje danas iznosi 116 funti ($186).

Od sukoba u vezi sa iračkim arsenalom, ta pitanja deluju mnogo interesantnija. BBC nikada nije dobro rešavao pritužbe: ozbiljna samoistraga nije karakteristična za njegovu birokratsku kulturu, okrenutu ka iznutra. Najviši žalbeni sud sastoji se od borda direktora koji ima 11 članova. Ali ti rukovodioci imenuju i generalnog direktora BBC-ja, što ih, kako kažu kritičari, čini suviše bliskim da bi organizacija mogla da funkcioniše kako treba.

Vlada zasigurno ima utisak da je njena pritužba na izveštavanje Andrewa Gilligana na loš način rešena. Rukovodioci BBC-ja su odmah stali u Gilliganovu odbranu, u velikoj meri odslikavajući stav BBC-jevog menadžmenta i priznajući samo minorne proceduralne nedostatke prilikom izveštavanja o toj priči. Kada se sada porazmisli, bilo je bolje da su direktori sačekali da vlada upiti formalnu pritužbu, i da zatim ceo slučaj istraže, makar na oko, temeljno, umesto da jure da što pre objave sopstveni izveštaj. Od tada, neki od direktora su, prema izveštajima, privatno izrazili sumnju, ali previše kasno da bi se ublažio vladin bes.

Najverovatnija alternativa sadašnjeg sistema, bila bi da se proširi nadležnost Ofcom-a, novog regulatora za poslovanje u oblasti komunikacija, koji krajem godine tu funkciju preuzima od 5 postojećih tela. Jedno od njih, Broadcasting Standards Commission, zadužena je za pritužbe protiv BBC-ja koje se tiču ukusa i pristojnosti (npr. psovanje i prikazivanje golotinje), ali ne i ključnih stvari kao što je pristrasnost novinara.

I mada bi se BBC razjareno suprotstavio Ofcom-ovom nadzoru, u svakodnevnom radu ne bi se primećivala neka ozbiljna razlika.

Ali, mnogo ozbiljnije pitanje tiče se budućeg finansiranja. Tehnologija neprekidno minira glavno BBC-jevo obrazloženje zbog čega je pretplata neophodna: s obzirom da svako beneficira od neke njegove usluge, svi moraju da plaćaju. Broj gledalaca neprekidno opada jer oni se okreću digitalnoj televiziji, koju sada gleda gotovo pola domaćinstava u zemlji. BBC-jev odgovor bio je da obezbedi još više usluga. To je ponekad nesporno – kada je reč o digitalnom radiju koji danas doživljava bum i koji možda nikada ne bi nastao da nije bilo podrške BBC-ja. Ali druge stvari u ponudi su kontroverzne – recimo, obrazovanje putem interneta, ili specijalizovani kanal za istoriju koji direktno konkuriše nezavisnim komercijalnim programima. Neki spoljni regulator bi trebalo da spreči BBC da u tolikoj meri zadire u privatne sektore.

 Pad gledanosti nije stvorio finansijske probleme BBC-ju, jer zahvaljujući vladinoj nesebičnosti, od kada su Laburisti došli na vlast, pretplata je za 1.7% viša od stope inflacije. Ali zbog krupnih sukoba sa političarima, male su šanse da će se 2006. postići sličan velikodušan dogovor.