Tamo gde šolju kafe dele

Oni nemaju ni dva dinara za jednu kafu. A dupla, crna, vruća, za njih je čitavo bogatstvo. Nije li licemerje pitati ih imaju li šta da jedu!

"Podelićemo ovu kafu. Dali smo po jedan dinar. I popušićemo poslednju cigaretu ,vek’. Daj nam po deset evra i lajaćemo kao džukele", kaže nam crni, umorni, poluslepi elektromehaničar, zavaljen u stolicu, u podrumu Kluba za dnevni boravak starih lica.

To je birokratski naziv za čuvenu narodnu kuhinju u Lominoj ulici u Beogradu, jedan od 33 punkta gde se deli hrana sirotinji u prestonici. Odnosno, gde se delila. Od 31. maja, nemačka vlada je prestala sa finansiranjem narodnih kuhinja u Srbiji.

Pošto su prazni kazani za siromašne postali nacionalna bruka, gradske vlasti su odlučile da finansiraju njihov rad i da od 1. jula dele 6.900 obroka. Šest puta nedeljno. Gradski sekretar za socijalnu zaštitu Zorica Pavlović rekla nam je da od 1992. godine rad narodnih kuhinja predstavlja stalnu neizvesnost za njihove korisnike i da je gradska vlada preuzela ingerencije nad ishranom najsiromašnijih građana Beograda.

Bez oka i stomaka

U međuvremenu, prazni kazani postali su omiljena populistička tema rasprava među političkim oponentima – aktuelna se odvija na liniji "reformski deo DOS-a" – G17 plus. U priču su se uključili i novobogataši, pa je pominjanje narodnih kuhinja u političkim obračunima postalo još bljutavije.

Poluslepi mehaničar smeje se ovim političko-kazanskim polemikama. "Pustite skupštine, borbe za vlast, vaterpoliste, dajte nam, bre, da jedemo. Bedak, nema ’leba. Hranim se iz kontejnera. Nekad popravim ponešto u ovom klubu, pa mi daju da nešto pojedem".

Kako je završio u ovom podrumu? Ima između šezdeset i sedamdeset godina, stare naočare, nema jedno oko, jedva da mu je ostalo nešto od stomaka posle teške operacije. Otac mu je bio prvoborac, tvrdi da ima čuveno, udbaško prezime. Ponekad se pita da ga nije možda stigla božja kazna!

O kazni koja stiže s neba razmišlja i njegova prijateljica Gordana Ilić koja prodaje staru garderobu po gradu, ponekad beži od policije. Kad su drugi jeli proju, ona je živela kao grofica, otac joj je bio šef konduktera u kolima za spavanje i ručavanje Jugoslovenskih železnica.

Od 31. maja dolaze svakoga dana u podrum i mole za bar jedan obrok. Ako daju 50 dinara dobiće ga. Toliko sada košta jedan ručak. "Izdržaću ja. Ćerka mi je hvala bogu dobro, sin mi se dobro ,udao’. Jaka sam ja ženska. Šta sad da radimo? Da dižemo uzbunu? Da idemo na demonstracije? Pa, srušili bismo se polumrtvi na putu do skupštine".

Poluslepi čovek pokazuje priznanicu. Dobija 1.867 dinara mesečno. Stigao mu je dug za struju. "Cijena, prava sitnica" – 10.000 dinara.

Bivši direktor

Radomir Matijašević u klubu pored prazne kuhinje u kojoj se kuva kafa gleda direktan prenos svedočenja Zorana Lilića u procesu protiv Miloševića. "Ratovao sam od Kraljeva do Trsta, Nemci su me dva puta ranili, pa su me posle 50 godina hranili. Streljali su mi brata. Vodio sam finansije, bio sam i direktor, ali nisam krao, nisam se snašao u ovoj zemlji".

Dok Lilić govori o funkcionisanju Vrhovnog saveta odbrane pred Haškim sudom, Matijašević, koji se još drži direktorskih manira (ima vezanu teget kravatu i uredno ispeglanu košulju), voleo bi "da Sloba pobedi te izdajnike".

U klubu su maksimalno pojačali ton, nekoliko staraca pažljivo prati suđenje. Ne žele da govore ni o čemu. Sećaju se verbalnog delikta, Golog otoka. Nisu sigurni da li je ukinuto vanredno stanje.

Slobodana Tasića, šezdesettrogodišnjeg prevodioca, člana Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, više ništa ne može da začudi. Kako, kad je tokom rata u Bosni prevodio za američke i britanske TV stanice? Prevodio je za finske novinare, koje, inače, smatra najboljim. Objašnjavao im je dugo uzroke rata na Balkanu. Oni nisu ništa shvatali. Kako bi tek razumeli to da njihov prevodilac sedi za stolom u hodniku gde vuče promaja i pije oranžadu od 11 dinara.

"Običan čovek na Balkanu uvek je bio sredstvo, marioneta za potkusurivanje političkih elita. One nikad nisu radile u funkciji dobra naroda. Nismo hteli Antu Markovića, zato što smo lenji, neodgovorni, neambiciozni. Nama se napori ne dopadaju. Neki u ovom klubu još navijaju za Miloševića, iako je on najodgovorniji, jer je umesto rada narodu ponudio opštu tuču. I ova garnitura nije pala sa Marsa, oni su takođe sa Balkana, a to znači da ne mogu da pruže potpuno drugačiji model ponašanja. Mada tu ima finog potencijala. Samo da se oslobode naših navika da se lovi u mutnom, da se nešto ušićari, pa da se beži, da se večito nešto drži u tajnosti, pod mistikom".

Tasić se seća kako je u narodnoj kuhinji bila postavljena nemačka zastava. Onda je nekome počelo da smeta što našu sirotinju finansiraju "zloglasne Švabe", pa su je skinuli.

Prevodilac specijalizovan za građevinu i građanske ratove nije postiđen svojom sadašnjom pozicijom. Ništa nikom nije uzeo, nikog nije povredio, po njega neće doći sa nalogom za hapšenje. Nekad je i to dovoljno.