Produženi košmar

Zločin nad porodicom Stolić u Obiliću zgranuo je sve: i Štajnera, i Redžepija, i beogradske zvaničnike. Izređale su se u međuvremenu izjave ogorčenja od Prištine, preko Brisela do Vašingtona. Sve je mučko ubistvo troje nevinih ljudi podsetilo da tragedija Kosova i oko njega traje kontinuirano, bez nagoveštaja da bi joj neko ili nešto uskoro moglo stati na put.

Surovo, ali je tačno: ništa se početkom minule sedmice u porodičnoj kući Stolića, u stvari, novo nije desilo. Zločin se nastavlja, tu i tamo se promene njegovi akteri, a žrtve su uvek jedni te isti, obični ljudi, civili, čiji je jedini greh što se ne uklapaju u sumanute projekcije toliko puta doživljene i preživljene logike krvi i tla. I koji su, po cenu života, svoju hrabrost ispoljavali tako što su hteli da žive tamo gde su im koreni, gde im je dom.

Svi su omanuli

Stoliće, dabome, neće više ništa vratiti. Ni Štajnerova primamljiva nagrada za informaciju o ubicama, još manje saučešće kosovskih institucija, koje su malo (ili gotovo ništa) učinile da se ljudi na Kosovu osećaju koliko–toliko bezbedno, ponajmanje ambicija nekih političkih krugova da ubistvo iskoriste za radikalizaciju kosovske zbilje, u kojoj će iracionalne strasti ponovo igrati presudnu ulogu: srpske ili albanske strane, svejedno. Biće korisno samo ako ovaj sumanuti čin posluži da se konačno shvati da su na Kosovu omanuli (i to debelo) svi. I albanska i srpska strana (tačnije, njihovi politički reprezenti), ali i međunarodni faktori, kojima očigledno ništa valjano ne polazi za rukom, osim što nekim, u najmanju ruku kontroverznim potezima, situaciju dodatno komplikuju. Pogotovo da Albance i Srbe uvere da su za četiri godine protektorata stvorili ambijent u kome će se relativno pristojno i bezbedno živeti.

Ako se tako nešto shvati, ako se ne bude robovalo birokratskim šemama kako je forma važnija od sadržine, moglo bi se dogoditi da zločin u Obiliću bude povod da se kosovska konfuzija počne brže rasplitati. Bar da se ne zatvaraju oči pred činjenicom da svako dalje odugovlačenje i razvlačenje uvećava problem. Možda će Štajner otići na novu funkciju zadovoljan što je kosovskim (privremenim) institucijama nametnuo privid (???) državnosti. Možda će Albanci i dalje verovati da vreme radi za njih i da će njegovim proticanjem nezavisno Kosovo biti sve realnija (i jedina) opcija. Time, međutim, zla kob kosovske drame neće biti uklonjena. Kosovo bez Srba ili sa Srbima kao zatočenicima u svojim enklavama ili glinenim golubovima za odstrel, biće još jedna repriza. Ono je to, doduše, u velikoj meri već sada. Nedostaje samo da se i formalno ozvaniči. Kao što su Srbi još poodavno morali da shvate da svoju sreću ne mogu graditi na nesreći drugih naroda, ni Kušner, ni Hakerup, ni Štajner nisu ubedili Albance da ne mogu sebi obezbediti mesto u civilizovanom svetu tako što će proterivati i ubijati Srbe. Prosta zamena nacionalističkog zla je sama po sebi – još veće zlo.

Statistički alibi

Nacionalne i političke elite kosovskih Albanaca i Srba manifestovale su proteklih godina izrazitu nezrelost i nedoraslost. Nisu odolele iskušenju radikalizma i ekstremizma, a ni urođenoj sklonosti da sudbinu svojih sunarodnika žrtvuju za svoje liderske, stranačke, nacionalističke, čak i privatne interese. Začuđuje, međutim, apsolutna indolentnost međunarodne zajednice prema svemu što se dešava(lo) na Kosovu i oko Kosova. Pre svega, što je svojim (ne)činjenjem i samozavaravanjem kako "statistika ubedljivo pokazuje da je stopa zločina i nasilja na Kosovu u ohrabrujućem opadanju", praktično omogućila da Kosovo i njegovi građani svih nacionalnosti budu moneta za potkusurivanje. Na jednoj strani su sukobljeni albanski politički lideri, nacionalističke i mafijaške strukture, na drugoj, posvađani srpski (kosovski i beogradski) političari, na trećoj konfrontirani evro-američki stavovi. U ambijentu koji nalikuje na šumu od koje se drveće ne vidi, više nego sumorno deluje zaključak da je danas, četiri godine nakon uspostavljanja međunarodnog protektorata, teže i komplikovanije naći formulu koja će ukloniti razloge da Kosovo i dalje bude hronična neuralgična tačka.

Tu dilemu su još poodavno razrešili jedino Albanci. Među njima je – pogotovo danas – veoma teško naći nekog ko misli da je moguć život u Srbiji ili sa Srbijom. Sami Srbi, a naročito njihovi politički predstavnici, opet, razapeti su između potajne nade da bi "Kosovo moglo kad-tad, uz pomoć sveta, ponovo biti srpsko", sve jačeg osećanja da je "kosovska priča za Srbiju zauvek završena" i starog-novog modela nacionalnog razgraničenja, tj. teritorijalne podele. U isto vreme, dok Evropa još gaji nade (da li i iluzije?) da multietničnost Kosova nije propala stvar, ujedno strahuje da bi njegova nezavisnost ponovo otvorila balkansku Pandorinu kutiju (Makedonija, Grčka, Albanija, Crna Gora), Amerika nastoji da sve relativizira i Kosovo pretvori u unosan vojno-strateški, čak i finansijski biznis.

Ubistvo Stolićevih je svojevrsno ogledalo tog produženog kosovskog košmara. Svako u njemu vidi svoj lik, svoju narcisoidnu samouverenost, ali ne i patnje i nesreću onih drugih. Ako se iz tragedija može izvlačiti pouka i nešto dobro – a toga je godinama unazad na ovim balkanskim prostorima bilo napretek – pogibija nevinih ljudi u Obiliću bi morala da bude opomena da priču o Kosovu, bar u nekom obliku, treba privoditi raspletu. Da li će to značiti otpočinjanje dijaloga (pregovora) između Beograda i Prištine, međunarodna konferencija, dakle pokušaj da se situacija pomeri s mrtve tačke, ili će Savet bezbednosti UN, kako se iz kosovskih srpskih krugova traži ovih dana, zavesti apsolutni protektorat i rasplet odložiti na neodređeno vreme, ostaje da se vidi.

Sve je bolje od zločina

Solana, koji se odmah nakon ubistva zatekao na Kosovu, najavio je da je Solun pravo mesto da Srbi i Albanci započnu kakav-takav razgovor. Doskora se Evropska unija uzdržavala od takvih sugestija, smatrajući da "još nije vreme za početak pregovora o konačnom statusu". Čini se, ipak, da učestala ubistva na Kosovu relativiziraju taj stav više zbog evropskog straha da bi se situacija mogla oteti kontroli nego zbog neke utemeljenije procene da je međunarodna administracija postigla takav stepen stabilnosti i bezbednosti na Kosovu koji omogućava dijalog bez preteranih strasti i emocija.

No, bilo kako bilo, svaki razgovor je bolja varijanta od prećutnog mirenja sa nasiljem. Razgovor je potreban i zato da se predupredi da nekim novim ubistvom i sama nada da ovaj region neće ponovo postati poprište terora bude – ubijena.

--->