Papirnato carstvo snova

Frankfurtski Sajam knjiga je, kako moje iskusnije kolege tvrde, vrh. Mesto na kome su zaista svi koji imaju neke veze sa knjigama i jedinstvena prilika da se na jednom mestu stekne kakva-takva slika o stanju na tržištu štampanih izdanja. Bio sam spreman na nešto veliko, pa nije mi ovo prvi veliki svetski sajam. Međutim, ništa ne može zaista da vas pripremi za ovo.

Ipak, krenimo redom, od samog početka. Iako sam očekivao da ću već u avionu na liniji Beograd-Frankfurt sresti mnogo kolega iz posla, ispostavilo se da je većina već od utorka, dakle dva dana ranije, bila na Sajmu. Moj avion je nosio samo dve poznate osobe koje nisu mogle biti različitije: našeg, u svetu najuspešnijeg strip crtača Zorana Janjetova i folk divu Gogu Sekulić. Kako sam Gogu nekoliko dana ranije video u prilično izazovnom izdanju u magazinu Maxim, bilo mi je malo neprijatno da je pogledam u oči i da započnem konverzaciju, a i sumnjam da smo krenuli na isto mesto i da bismo imali dovoljno tema da popunimo dvočasovni let. Zato sam se lepo ispričao sa Zoranom i iščitavao novi Miljasov roman. Gogo, izvini.

Poruka za Jat Airways (ili kako se to sada već zove): zamenite stjuardese i stjuarte nekim mlađim čeljadima. Gospođe su u ozbiljnim godinama, stavljaju previše šminke i liče na junake Kabuki teatra. „Momci“ pak izgledaju kao prestareli manekeni za Pino Silvestre. Lep smo narod, to treba da se vidi iz aviona.

Hotel koji sam pre više od mesec dana uspeo da pronađem preko neta i koji je bio jedan od svega tri u kojima je još bilo ostalo slobodnih soba, pokazao se kao sasvim prijatan i što je još važnije, izvrsno lociran, svega 50-ak metara od glavne pešačke zone i mnoštva prodavnica. Inače, cene hotelskog smeštaja tokom Sajma idu nebu pod oblake, hoteli sa 2 zvezdice tada koštaju oko 100 evra za noćenje, a oni nešto bolji (i bliži Sajmu) i preko 300! Posle nekoliko dana primetio sam da moj hotel bije glas „veselog“ (gay) jer je u prizemlju i na prvom spratu smešten nekakav kafe/noćni klub u koji izlaze brkati muškarci u društvu muškaraca bez brkova. Takođe, plakati polepljeni u okolini hotela sugerisali su da su da koža, plastika i military look nemaju alternativu ali, na svu sreću, niko me nije stavio u iskušenje da preispitam svoju orijentaciju.

Dolazak na Sajam predstavljao je pravi šok za sva čula. Ako kao reper uzmemo Beogradski sajam, onda je ovo nešto što je otprilike 4 puta veće, a pritom je cca 10 hala bilo u funkciji Sajma knjiga. Mada sam između zakazanih sastanaka ostavljao po 2 sata, nisam imao previše praznog hoda. Naročito kada sam jedan imao u Hali 3, a sledeći u Hali 8. Ideja o pešačenju brzo me je napustila i maksimalno sam koristio blagodeti savršene nemačke organizacije. Između hala saobraćaju šatl busići koji primaju 30-ak ljudi. Idu, bukvalno, na minut i predstavljaju savršeno rešenje za prevaljivanje ozbiljnih razdaljina. Hale su sjajno organizovane, svaka linija štandova obeležena je jednim slovom, svaki štand ima broj tako da ako vam neko zakaže sastanak na štandu D912, nemate nikakav problem da ga pronađete za nekoliko minuta.

Nakon prvog dana lako se uđe u ritam, shvati se sistem i sve ide mnogo lakše. Takođe, upravo su hale 3 i 8 one glavne u kojima se nalaze najveće svetske izdavačke kuće kao što su Bertelsmann, DK, Taschen, Random House, Egmont, Harper Collins i ostali. U halama 4, 5 i 6 bili su još neki zanimljivi izdavači lokalnijeg karaktera, ali vrlo ozbiljnih kataloga. Katalozi, tj. njihove štampane verzije ubrzo postaju noćna mora posetilaca. Jedini način da se dođe do što više informacija jeste skupljanje kataloga i sveg mogućeg štampanog materijala koji zaposleni na štandovima dele šakom i kapom. Međutim, već nakon 2-3 sata leđa i ramena počinju da se ozbiljno povijaju pod teretom, pa je jedino rešenje ostaviti tu gomilu na garderobi. Kada se umorite i ogladnite/ožednite, nema problema, u svakoj hali nalazi se nekoliko restorana u kojima se može prezalogajiti, popiti kafa ili zasladiti se nekim kolačem ili sladoledom. Cene ovakvih snackova prilično su visoke za naše pojmove, za kafu + kolač spremite cca 8 evra, tako da je preporučljivo promuvati se i pronaći nekog izdavača koji pravi promo koktel. Ja sam već prvog dana uspeo da pristojno užinam kod neke agencije za prava, a potom da se osvežim Fosters pivom na žurci australijskih izdavača koji su bili više nego prijateljski nastrojeni. Naravno, pojavila se i koketna dvojnica Nikol Kidman čije smeškanje nije promaklo njenom dečku, Ameru kineskog porekla pa sam se, setivši se kako se Tom Kruz svojevremeno napatio, diskretno udaljio.

Kada prva fascinacija prođe, da se shvatiti da 80% štandova nudi otprilike isto: kuvare, dečije knjige, razne teorije zavere na tragu Braunovog hita i popularnu psihologiju sa uplivima onostranog. Tu se onda oko izoštrava i napadaju se samo najbolji. Uz put se možete očešati o Gintera Grasa, shvatiti da vam je Zejdi Smit promakla za jedan dan i da se na jednom od strip štandova potpisuje legendarni Mordiljo.

Zanimljivo je i to da obični posetioci mogu da uđu na Sajam tek u subotu i nedelju, tako da je bolje sve obaviti pre vikenda jer su gužve zbilja neverovatne, ali ne i neorganizovane. Sve ide, kreće se, sporo, ali bez zastoja i uz maksimalnu ljubaznost i toleranciju.

Posle cela tri dana jurcanja, susreta, sastanaka, fascinantnog osećaja kada se konačno uživo sretneš sa ljudima sa kojima si razmenio na desetine mejlova i razgovarao telefonom bezbroj puta, pa opet potvrdiš staro pravilo da živi susret završava sve, došlo je vreme i za obilazak grada. Frankfurt, inače, nije među lepšim nemačkim gradovima. To je, ipak, finansijski i industrijski centar, previše novih, visokih zgrada od stakla gde god vam pogled dosegne, mada postoje lepi kvartovi.  Ipak, nije mesto na koje bi se trebalo vraćati.

Gradski prevoz je, naravno, savršen. Učesnici sajma mogu se voziti besplatno, ali pošto nisam imao direktnu liniju do hotela, uglavnom sam koristio usluge taksija. Jedinstvena tarifa, ljubazni vozači, luksuzna vozila. Sve to zajedno čini da ovo, u Beogradu često traumatično iskustvo, ovde predstavlja pravo zadovoljstvo.

Specijalni gost Sajma knjiga bila je Indija, ali ja sam najviše kontakta sa Indusima imao u taksiju jer su oni najčešće vozači, što je prednost jer svi govore engleski, za razliku od simpatičnog Avganistanca koji mi je obećao da će me njegov rođak Khaled pokupiti ispred hotela kada budem išao na aerodrom.

Subota veče bi trebalo da bude vreme za izlazak u zezanje, primećujem da u nekom klubu nastupaju Julitte and the Licks, ali nemam snage za to. Pronalazim simpatičan klubić sa dugačkim šankom i odličnim živim bendom i dok me umorne noge još drže, ispijam dva odlična mohita. Za razliku od naših, ovdašnji barmeni ne štede na listovima sveže nane, Bakardi rumu i lajmu. No, sve ima svoju cenu, jedan koktel ovde košta 9 evra, ne isplati se napiti se u Nemačkoj. Visoke plavooke valkire polako zatvaraju krug oko mene, ali nekako uspevam da dograbim jaknu i zbrišem u hotel. Zašto sam se sve vreme u klubu osećao kao Šurda?

Nedelja popodne je mogla biti dosadna, ali u čast Sajma gradske vlasti su naložile radnjama u centru da rade i tog dana, a organizovale su i izložbu starih automobila, pa je sunčani kraj sedmice u Frankfurtu bio apsolutno fantastičan. Hiljade i hiljade veselih ljudi koji šetaju, jedu na nekom od stotina internacionalnih ili lokalnih fastfud kioska, ispijaju dobro pivo i iznenađujuće dobru kafu u baštama kafića i koriste priliku za šoping. Ako je cena hrane za naše uslove dosta visoka, garderoba košta isto, pa čak i za nijansu manje nego u Srbiji. Sve poznate i nepoznate svetske marke su prisutne i zaista svako sebi može naći nešto u skladu sa ukusom i mogućnostima.

Vreme polako ističe, još jedno pivo (Schöfferhofer), kaput u Espritu (aman, otvorite prodavnicu muške odeće u Beogradu!), suknja za devojku u Promodu i već je veče i vreme za polazak na avion. Khaled se ne pojavljuje, ali, srećom, ovde nije problem naći taksi. Frankfurtski aerodrom je još jedan fenomen. Ogroman je, sa njega za 5 minuta poleti nekoliko desetina aviona, sleti još toliko, ali je izvanredno organizovan i svega 30 minuta od ulaska u zgradu možete stići do gejta sa koga poleće vaš avion. Ovog puta srećem prijatelja iz sveta izdavaštva i razmenjujemo utiske. Na moj lament kako sam zbog mnogo kataloga imao čak 6 kg više prtljaga, što ovde košta 60 evra, on odgovara mnogo većom cifrom, pa mi je nekako lakše. Pojavljuju se i Jasna Šekarić, Marko Nastić i Ivan Zeljković te razočarano shvatam da nisam najpoznatiji u avionu i da ću, ako se avion sruši, verovatno izaći u spisku „ostalih nastradalih“, imena ispisanog sitnim slovima.

Povratak u Beograd je uvek obeležen mešavinom osećanja. Iako sam bio odsutan samo četiri dana, svašta se dogodilo. Pobedili smo Belgiju, Dinkić je na bilbordima za referendum ubeleo kao Stiv Martin, izbaciše onu babu iz kuće Velikog brata...jedino Marko i Sarma štede li štede. Dobrodošli u zemlju košarke.

napomena uredništva:
tekst je napisan odmah po povratku sa Frankfurtskog sajma knjiga, ali ga objavljujemo tek sada, uz otvaranje Beogradskog Sajma.