Evropski "Dan komšija"

Neformalno i neobavezno 31. maj je poslednji dan do kog u Evropi ljudi dobre volje organizuju Dan komšija. Naime, čak ni taj „deadline“ nije nešto čega se treba držati kao pijan plota. U Rimu se generalno slavi 9. maja, a u Parizu 25. maja; u Rimu se zove Festa dei vicini di casa, u Parizu Immeubles en fēte. Neki ga slave i dva do tri puta godišnje. Različiti nazivi i termini, ali sadržaj isti: razbiti otuđujuću atmosferu modernih gradova. Počelo je tako što su, naročito mlađe porodice, kao portivmeru poskupljenjima izazvanim prelaskom na evro, krenule da se udružiju u „Grupe za solidarnu kupovinu“, skraćeno zvane GAS, te da direktno od proizvođača kupuju povrće, meso, maslinovo ulje ili druge kućne potrepštine (deterdžente, kozmetiku, vino) znatno jeftinije nego u trgovinama. Na primer, u Italiji je mleko za novorođenčad dvostruko skuplje nego u Švajcarskoj, pa je neko iz komšiluka otišao preko granice da kupi za nekoliko porodica.

Onda su nastale „Banke slobodnog vremena“ (BTL), gde komšije na smenu jedni drugima pričuvaju dete ili obiđu stare roditelje, zaliju cveće leti, kada za to imaju slobodnog vremena. Svako na tabli u holu kuće napiše kada je slobodan ili kada mu treba pomoć, pa se napravi spisak dežurstava.  Kad ih je to zbližilo, otišli su i dalje, stvarajući prisnu komšijsku atmosferu. Evropa jednostavno nije sklona da podlegne otuđenju, da komšija komšiji promrmlja „'bar dan“ i da se na tome sve završi. Prisna i humana Italija stigla je, za sada, ponajdalje. Agilni gradonačelnik Rima Valter Veltroni, jednoglasno priznat za „najprisnijeg komšiju“, založio se svim silama da ljude učini bližim. Ponudio je organizatorima, u ime grada, posebno pravo na POZ - privremeno okupirane zone. Ko hoće da organizuje komšijsko sakupljanje na nekom trgu, u parku ili u ulici, prijavi to opštini, a ona se pobrine da policija skrene saobraćaj i održava red dok se ljudi na ulici druže. A kad god može, eto i gradonačelnika da se pridruži. Zamolio je administratore - agencije koje vode hauzmajstorske poslove za više kuća, da oni budu inicijatori okupljanja. Italija, i uopšte Mediteran, od vajkada živi na ulicama. Posle kuće i radnog mesta, ulica je prostor na kojem se provodi najviše vremana –  tu su kafići ispred kojih se raspravlja o politici i o sportu, tu su pripravnici za švalere koji izmamljuju osmehe devojaka, tu ljudi umesto mobilnih telefona drže u ruci čašu Chianti-ja ili Valpolicelle, tu se peva, prepire i prisno druži.

Dakle, podloga postoji u tradiciji ulice, odnosno piazze (trga), kako to definišu Italijani. U političkom žargonu kada se kaže da je „piazza digla glas“, to nije pogrdno, nego uvažavani signal naroda – demokratija. Ko ima dvorište, organizuje feštu u njemu. Kojima ni ulica nije pogodna, sakupe se na stepeništu, pa tu provedu sat – dva. Svako pripremi ponešto za jelo i piće, razmenjuju se recepti, dele komplimenti, raspravlja o vinu, skupoći, vremenu, deca se igraju, stari su presrećni što nisu sami i što će neko saslušati njihove nezaboravne nestašluke iz mladosti. Jednostavno, svako nađe temu za razgovor, a najčešće je to kako urediti prostor oko zgrade ili nju samu. Kada se na takvom skupu odluči da se nešto promeni u režimu saobraćaja, iznošenju smeća ili bilo kojoj drugoj usluzi, za koju je opština nadležna, nema toga ko bi smogao hrabrosti da im se suprotstavi. Administratori tvrde da kuće koje organizuju druženje komšija bivaju bolje i lakše održavane (nije zgodno da neko dok se družite primeti kako ste bacili papir ili pikavac gde ne treba), manje je konflikata (sudije tvrde da 53 odsto tužbi potiče zbog nesporazuma oko korišćenja zajedničkih prostora u kući, buke, nepoštovanja reda), čak je i manje grafita po zidovima.

Još nešto. Komšijski dan doprinosi socijalizovanju svih, pa i stranaca koji žive u gradu. Na ceni su komšije koje na skup donesu neko egzotično jelo iz svog kraja, pa se onda raspravlja o njihovoj hrani, običajima, kulturi, probaji se kus kus, juneća rebra u kariju, zeljanica, popije se marokansko piće nalik na bozu, ali ipak se ostane dosledan vinu. Sve je veselo, često uz pesmu. Pa opet, ako se nađe neko iz Afrike, ko ume da svira i peva i svojim ritmom razdrma komšije da đuskaju... Posle takvih susreta, ne postoje predrasude i niko nije stranac. Svi su jednaki i svi su ljudi. U tome i jeste suština okupljanja – jačanje međusobnog uvažavanja. Zaraza hvata ne samo stanare iz mnogoljudnih zgrada i blokova, nego čak i gospodu iz elitnih naselja – samo što se ta komšijska elita sastaje po restoranima. Sve njih, za kraj, kao maskota, spaja sicilijanski liker od artičoka - Cynar, na čijoj etiketi piše: "Protiv tegoba modernog života".