Zoran Đinđić

ISHOD i drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji - očekivan je. Moje objašnjenje je da su neki predsednički kandidati, posebno Vojislav Koštunica, svoju kampanju definisali kao referendum o Vladi Srbije i o meni. On je išao na sve ili ništa. I dobio je - ništa. Taj Koštuničin referendum o Vladi Srbije, propao je. Posle ovih izbora znamo da kritičari reformi u Srbiji, i to samo na osnovu puke demagogije i paušalnih kritika, ne mogu da dobiju većinu. Nema nikakve sumnje da je ovo poraz Vojislava Koštunice, jer je on krenuo sa idejom da će pobediti u prvom krugu i da će dobiti većinu za promenu politike. Rezultati koje je ostvario u prvom krugu nisu mu obezbedili nikakav drugi mandat već da podnese ostavku. Jer, onaj ko organizuje referendum, a on ne uspe, taj treba da ponese odgovornost za njegov neuspeh. Na sličan način 2000. godine mi smo organizovali referendum protiv Miloševića. I da u tome nismo uspeli, da je taj referendum doživeo poraz, mnogi bi od nas izgubili i život.
Tako, u razgovoru za "Novosti", sabira činjenice duge i druge izborne trke dr Zoran Đinđić, premijer Vlade Srbije, koji je u celoj izbornoj kampanji, bio je jedna od centralnih ličnosti, možda i više nego da je bio predsednički kandidat. Zašto? Šta se menja ili šta će se promeniti na političkoj i sveukupnoj sceni Srbije posle ovog neobičnog izbornog kruga.
Dva miliona birača podržalo je Koštuničinu političku koncepciju i ona je duplirana u odnosu na prvi krug izbora?
- Od šest miliona birača, Koštunica je dobio trećinu. NJu je ostvario uz pomoć Šešeljevih radikala i socijalista, odnosno onih koji su glasali za sličnu koncepciju. Protivnici reformi u prvom krugu bili su kao švedski sto. Od jedanaest kandidata, njih deset na najraznovrsnije načine kritikovalo je program Vlade. Pristalice reformi imali su samo jednu ponudu, koja do kraja nije bila sasvim jasna - da li je provladina, DS, DOS, ili sve to pomalo. Videli smo koliko su glasova uspeli da prikupe protivnici Vlade, a, zapravo, nismo imali prilike da saznamo koliko mogu da prikupe pristalice Vlade, jer ona i nije bila aktivna u tim izborima, niti je vodila kampanju.
Ipak, ta dva miliona glasova za Vojislava Koštunicu govore nešto drugo?
- To su dva miliona glasova protivnika reformi. Gospodina Koštunicu treba da bude sramota što je dobio glasove onih ljudi koji su bili protivnici 5. oktobra. Ponuda protivnika Vlade Srbije bila je maksimalna. To je istorijski maksimum koji protivnici reformi mogu da dobiju u Srbiji i ja sam srećan što posle dve godine tranzicije samo trećina biračkog tela se izjašnjava protiv reformi. To je veliki uspeh Vlade Srbije. Da je pobedila alternativa, dakle ono što je pratilo kampanju Vojislava Koštunice, to bi značilo da politika Vlade treba da se preispita. Ali, to se nije desilo. U DOS je takođe prilika da, recimo, polovina članica izrazi nezadovoljstvo politkom Vlade i zahteva vanredne parlamentarne izbore. Ni to se, takođe, nije dogodilo.

Ništa nije uradio

DA li je Srbija posle neuspešnih predsedničkih izbora sebe okvalifikovala kao problematičnu državu?
- To su površne analize i puste želje onih koji su išli na zaoštravanje krize i predviđali da, ukoliko Srbija dobije predsednika, on će izazvati krizu, a ako ne dobije, onda je to opet znak za krizu. Srbija, međutim, ne bi bila u krizi ni da je Koštunica pobedio. Lično, ja bih voleo da je on pobedio, jer bi bilo dovoljno petnaest dana da se uvidi da je sve ono što je on obećavao, samo prazna priča. Kao što je prazna priča i da je on nešto značajno uradio i kao predsednik Jugoslavije. Dve godine njemu je trebalo i da opet ništa ne uradi na preuređenju odnosa u Jugoslaviji, a onda je došao Solana i napisao Ustavnu povelju. Na početku je Koštunica bio autor platforme koju je prihvatio DOS, ali nije bila odgovarajuća za Crnu Goru i time je "zakucao" pregovore. NJegov predlog, koji je bio afirmacija čistog federalizma, vodio je u ćorsokak. Da je to bilo moguće, mi ne bismo ni imali krizu. Da nije došao Solana, država bi se raspala. Nešto slično Koštunica je sada obećavao i Srbiji. Zato i nisam strahovao od mogućnosti da Koštunica bude predsednik. To bi bio način da se ta priča završi i da ta lažna dilema i navodna pretnja da bi se nešto strašno dogodilo u Srbiji, konačno prestane. Voleo bih da proverimo i to. Ja znam da bi to bila jedna obična petarda.
Ne tako davno Vi ste Vojislava Koštunicu preporučili kao najozbiljniju ličnost da stane na čelo države, jer će joj on, kako ste govorili, "vratiti dostojanstvo i ozbiljnost". Šta se to toliko drastično promenilo?
- Sa pijedestala na koji smo ga mi popeli, on se sam spustio na nivo predsednika jedne svađalačke stranke, cepidlačke, stranke koja svoju politiku vodi kroz afere, kroz klevete i da se sveo na format svoje stranke. To je Koštunicu diskvalifikovalo kao nacionalnu figuru. Žao mi je zbog toga. Da je pre šest meseci rekao da želi da bude predsednik Republike, to ne bi bio nikakav problem. Ali njegova najava da želi da bude predsednik Srbije kako bi se sukobio sa Vladom Srbije i da je njegov glavni cilj da smeni mene, tj. premijera, dokaz je jedne fiksacije koja je problematična. Sve to govori da on nema format za državnika, jer je suviše ličan.
Da li su DSS zbog tih osobina oduzeti mandati u Skupštini?
- DSS je napustio onaj program koji je dobio podršku građana 5. oktobra 2000, kao i na decembarskim izborima. Te glasove nisu dobile partije pojedinačno, već DOS i njegov program. Ta nova reformska politika dobila je većinu, a DSS je tu politiku napustila, kao i koalicioni ugovor. Neki u prazno kritikuju i to je sve što rade, a ja, međutim, rešavam probeleme. Za mene je oduzimanje mandata DSS kao slanje Miloševića u Hag - neprijatna, ali nužna stvar. Onaj ko je prekršio pravila i predstavlja prepreku da se ide dalje, ne ostavlja nikakvu drugu mogućnost nego da se ta prepreka ukloni. Jedino što je bitno ovoj zemlji jeste da se sprovedu suštinske reforme. Sve drugo je potpuno nebitno. Ne postoji način, niti ustupci kojima bi se zadovoljili apetiti onih koji neprestano kritikuju. Da rešim da se sutra spalim na trgu, DSS bi verovatno istraživao koje su moje tajne namere bile sakrivene u tom činu.

Narodni konsenzus za ustav

KOJI je po vašem mišljenju red prioriteta sada najlogičniji - predsednički izbori, promena Ustava, parlamentarni izbori?
- Najrazumnije je krenuti od promene Ustava. Ali, Ustav Srbije zavisi od nove Ustavne povelje Srbije i Crne Gore. Budući Ustav Srbije nosi dve veoma teške i zahtevne tačke - status Kosova, karakter decentralizacije vlasti i regionalizaciju u Srbiji. Ako status Kosova definišemo uopšteno, a ne možemo drugačije, otvara se pitanje kako ćemo definisati status Vojvodine. LJudi u Vojvodini traže veoma konkretne nadležnosti. DS je izričito protiv regionalizacije koja ide u pravcu federalizma, što je predlog DSS. To bi dovelo do toga da dobijemo veštačke regione, koji nikada do sada nisu postojali, koji će imati svoju skupštinu, vladu, institucije i koje bi, za nekoliko godina, očekivano, prema iskustvu iz ovog regiona, tražile da budu republike. To je logika balkanske dezintegracije. Budući Ustav trebalo bi da predstavlja jedan veoma ozbiljno prodiskutovani narodni konsenzus o tome kakvu Srbiju u budućnosti želimo. I, na kraju, on treba da bude usvojen na referendumu. U tom novom Ustavu, po meni, predsednika treba da bira parlament, ili, pak, da, kao u Nemačkoj, imamo predsednički sistem, pa da predsednik postavlja vladu.
Smatrate li vanredne parlamentarne izbore u Srbiji, koje čak i lideri nekih članica DOS zagovaraju, potrebnim?
- U parlamentu Srbije, na predsedništvu DOS, niko nije postavio pitanje novih izbora. To što se njima licitira u javnosti, odnosno u medijima, više je stvar nečijeg političkog marketinga. Šta bi, uostalom, bila dobit od parlamentarnih izbora u Srbiji, osim da DSS ponovo bude na političkoj sceni i da napravi koaliciju sa radikalima i SPS, ili sa DOS. Ali, mi smo im nudili koaliciju nekoliko puta i oni to nisu prihvatili.
Ja čekam da neka partija iz DOS zvanično predloži ozbiljan razgovor i iznese razloge za parlamentarne izbore u Srbiji. Dakle, da zvanično podnese inicijativu, pa da vidimo kako će ta inicijativa proći. Neka neko iz DOS, konačno, pokrene pitanje poverenja Vladi Srbije u Skupštini. To bi za Vladu bilo merodavno. Ona jedino može biti smenjena u parlamentu. Sve druge kvazilegalističke priče su neozbiljne. One su čista demagogija, pa čak i licemerstvo.

Sporni Štajnerov model

U POLITIČKI pregrejanoj Srbiji kao da se problem Kosova i Metohije stavlja na stranu. Šta Vi lično, kao premijer, zastupate u kontktima sa međunarodnim političarima?
- Prioritet svakako jeste zaštita Srba na Kosovu ali i povratak raseljenih. Da bi se raseljeni i prognani Srbi vratili, njima moraju biti obezbeđena elementarna prava. Ona nisu samo građanska, ona moraju biti i kolektivna - u domenu bezbednosti, odnosno policije, sudstva, zdravstva i školstva. Mišljenja sam da Srbi moraju da imaju svoje institucije na Kosovu i Metohiji i da nema šansi da prihvate da ih u bolnici leči lekar Albanac, ili policajac, ili sudija u srpskom gradu ili naselju. Mislim da je to jedini način. Znam da za to nema raspoloženja u većem delu međunarodne zajednice, ali to ne znači da je ovo pogrešna koncepcija. Naprotiv, mislim da je to jedina koncepcija. Ukoliko bi se uspostavile takve institucije, koje ne bi bile paralelene, već kompatibilne institucijama za albansku entičku zajednicu, onda bismo mogli da počnemo ozbiljne razgovore o koegzistenciji i nekoj zajedničkoj budućnosti. Teško je ostvariti model multietničkog Kosova onako kako to Štajner sada zamišlja, prema projektu UN. U najtežem delu Evrope, što svakako jeste Kosovo, treba da se primeni projekat o nečemu što nije ostvareno ni u Bosni, ni u Makedoniji, ni na nekim drugim mestima. To je potpuno nelogično. Ja jesam za to da čitava Evropa bude multietnička, ali hajde da to ostvarimo tamo gde je to lakše i bezbolnije, a ne da eksperimentišemo tamo gde je najteže. Mislim da je taj model samo fasada za nezavisnost, što je, po meni, veoma loša opcija. Svoje sagovornike iz međunarodne zajednice ja pokušavam da ubedim da Srbima trebaju njihove nacionalne institucije na Kosovu, bilo kroz lokalnu samoupravu ili kroz neki dodatak u ustavnom aražmanu. Bez nekih sigurnijih garancija, Srbi se neće vratiti na Kosovo. NJima ne trebaju priče da će biti zaštićeni kao građani, jer oni nisu ni napadnuti kao građani, već kao Srbi. Poslednji incidenti, koji su veoma dramatični, upućuju na potrebu revidiranja zamišljenog projekta o multietničkom Kosovu. Uostalom, najveći protivnici tom projektu multietničnosti nisu Srbi nego Albanci.

Sprečili kolaps

- AKO izlistamo koje smo probleme zateki kada je DOS došao na vlast, stanje u Srbiji sada je ohrabrujuće. Smederevski "Sartid" - skoro rešen, "Crvena zastava" - skoro rešena, Bor - na dobrom putu da bude rešen. Najveći deo propalog društvenog sektora očuvali smo da se ne uruši tokom ove dve godine, bez velikih subvencija i jedan deo toga postepeno ozdravljuje i prelazi u privatan sektor. I ne postoji nijedan podatak iz relevatnih međunarodnih krugova koji bi mogao da oceni da je privatizacija ovde izvršena incidentno ili da je mafija preuzela određene kompanije ili sisteme, kako se to događalo u istočnoevropskim zemljama tokom procesa tranzicije. Ono što je najprofitabilnije - energetski sektor - nismo ni pipnuli, niti dali naznaku da će biti privatizovan. Znači, ono što su prirodni resursi, nije ni dodirnuto. Naši rezultati su da smo za ovo veoma kratko vreme uspeli da sprečimo kolaps jednog propalog društvenog sistema. Uspeli smo da napravimo jedan siguran most preko koga određeni broj društvenih preduzeća prelazi u privatne ruke i da sprečimo zloupotrebe u tom procesu. Siguran sam da ćemo do, recimo, 2004-2005. mi biti jedna vrlo dinamična ekonomija. Reforme u zdravstvu, školstvu, policiji, sudstvu jesu segmentu u kome smo, nažalost, najmanje uradili, ali to je proces koji će trajati znatno duže. Mi imamo velike probleme sa tim javnim sektorom, ali to je jedan veoma zahtevan civilizacijski projekat i mi ćemo na njemu veoma ozbiljno raditi i postaviti temelje za ozbiljnu reformu.

Bez svog kandidata

UKOLIKO izbori budu raspisani u decembru, da li bi Labusa ponovo želeli da vidite kao kandidata? Može li se dogoditi da DS ima svog kandidata?
- Nismo o tome razmišljali, ali mislim da u ovom trenutku DS nema interes da ima svog kandidata za predsednika Srbije. Ne postoji nijedna ličnost koja bi se prirodno nametnula kao takva, a neki veštački nalog ka tome takođe nismo voljni da prihvatimo. A što se Labusa tiče, nemam ništa protiv, ali voleo bih da čujem i stav predsedništva DS i, takođe, predsedništva DOS o mogućem novom predsedničkom kandidatu.

Kiselo grožđe

KOŠTUNICA je javno poručio da "jedva čeka da vidi kraj Đinđićevog režima sa kojeg lažno perje otpada na sve strane".
- To je sindrom kiselog grožđa. Pošto nije uspeo da pobedi na izborima, to nezadovoljstvo prebacio je na Vladu i mene. Miloševića je, svojevremeno, ukopalo to što je vodio kampanju protiv mene a ja nisam bio predsednički kandidat. To je, na isti način, ukopalo i Koštunicu. To je sudbina svih onih koji nemaju svoju temu, nego im je neko drugi tema. Veoma je teško opovrgnuti činjenicu da smo, sa velikim naporima, ipak uspeli, uprkos porukama da smo mi mafijaška država, da dovedemo i privučemo nekoga ko je spreman da uloži ozbiljne investicije. Moja poruka njima bila je da predsednički izbori ni na koji način neće uticati na poslovanje u Srbiji. Nijedan ozbiljan investitor nije se pokolebao zbog predsedničkih izbora. Uostalom, tri dana pred drugi krug predsedničkih izbora američki investitor sklopio je ugovor sa "Crvenom zastavom", ne čekajući njihov ishod. To je činjenica koja govori o kredibilitetu ove Vlade na međunarodnom planu.

Ma kakav Surčin!

ČESTO Vas i sa najviših političkih mesta prozivaju zbog "pokroviteljstva" i "specijalnih odnosa" sa čuvenim biznismenima iz surčinskog klana, poput Čumeta, ili uspešnim biznismenima iz inostranstva koji su dovedeni u vezu sa najproblematičnijim aferama poput duvanske?
- To je isti kvalitet napada na moj lični kredibilitet koji je karakterističan za totalitarne kampanje. Milošević i njegov režim proizveli su me u ekskluzivnog špijuna NATO, izdajnika. Moj odgovor i tada i sada je isti: kada neko ne može argumentovano da kritikuje ono što radim, onda dovodi u pitanje moje poštenje. Sa Surčinom ja imam veze kao i Vojislav Koštunica. Podjednako, a možda i više, i on ih ima u svom okruženju. Više kontakata imam sa Lazarevcem, nego sa Surčinom. Doskora ja sam bio špijun opšte prakse u Srbiji, a sada sam, navodno, "pokrovitelj" Surčinaca. Pogledajte sastav ljudi u Koštuničinom kabinetu. Merilo i preporuka za odabir ljudi bila je stepen mržnje prema meni i to još dok smo blisko sarađivali. Na svetu ne postoji takav primer da predsednik države u svoj kabinet dovede čoveka koji je u javnosti poznat kao najveći mrzitelj njegovog glavnog koalicionog partnera. Na sve to ja sam ćutao i do danas, evo, nisam to pominjao, ali stepen mržnje prema meni, koja dolazi iz njegovog okruženja, zapravo, govori o njemu. On je čovek koji mrzi. Dok sam bio u opoziciji bio sam markiran kao glavni špijun. Danas kada znam sve tajne koje ima ova država, niko ne pominje da bih mogao da budem špijun. A ja sam ista ličnost. Čudno je da posle dve godine i takvih optužbi ne postoji nijedan dokazni inicijal. Gde su ti dokazi?

Labusove greške

KAKO ocenjujete neuspeh Labusove kampanje, koja je trebalo na neki način i da promoviše dalji reformski put Srbije?
- Koncepcija onog dela kampanje, kojoj možda on nije bio autor, bila je nejasna ljudima, jer je često menjao svoje poruke i govorio o temama koje nisu privukle glasače, a povremeno je i nastupao sa temama koje su kontroverzne, recimo o vraćanju mandata DSS u Skupštini Srbije, ili prevremenim izborima. Za taj, pomalo konfuzan koncept kampanje, Labus nije dobio neopredeljene birače, a izgubio je i deo onih koji su se opredelili za reforme.