Imaginaran zid

Berlinski zid bio je dug 106 kilometara i delio je porodice, prijatelje i čitavu Nemačku. Komunizam i Rusi na istoku, a zemlje NATO-a i kapitalizam na Zapadu. Komunikacije između ta dva dela gotovo da nije bilo. Dušan Bogdanović, bivši diplomata, koji je godinama živeo u Nemačkoj, kaže da je prvi put u tu zemlju putovao 1971, kada se u Zapadni Berlin nije moglo stići, a da se prethodno ne dobije istočnonemačka viza.

“Krećem iz jedne zemlje gde ima puno slobode, malo demokratije, prolazim kroz zemlju u kojoj nema ni slobode ni demokratije  i odlazim u Zapadni Berlin gde ima puno demokratije, a nema slobode, jer su bili opasani zidom. To je prvi i vrlo jak utisak koji je na mene ostavio tadašnji Zapadni Berlin. Čovek sedne u auto i vozi se i posle dvadesetak kilometara zid, okrene se za 180 stepeni, ide u drugom smeru i opet posle 20-30 kilometara zid. Zapadni Berlin je bio jedna enklava u kojoj se videlo na svakom koraku puno posledica puno pojavnih oblika podele između  zapadne i istočne Nemačke, između Zapadnog i Istočnog Berlina”, kaže Bogdanović.

Joahim Bleiher, savetnik u Nemačkoj ambasadi u Beogradu kaže da istočni Nemci nisu ni imali priliku da vide kako izgleda Zapad. Mogli su da putuju samo penzioneri, stariji od 65 godina, koji ako bi se nastanili na Zapadu, više ne bi dobijali penziju. Sa druge strane zapadnjacima je drugi deo Nemačke bio neverovatan. ”Ako biste putovali kao zapadni Nemac u Istočnu Nemačku to bi vam izgledalo kao vremeplov. Oni nisu imali razvijenu infrastrukturu, sve je izgledalo kao Nemačka 1920-30.”

Betonski zid, koji je delio ulice, trgove, bašte i kuće, sa istočne strane bio je dopunjen bodljikavom žicom i tenkovskim preprekama. Bila su to dva sveta potpuno odvojena kaže novinarka Suzana Simon, poreklom iz Zapadnog Berlina: “Živela sam u Hamburgu i svaki put kada sam išla u Berlin bila sam u tranzitu i gledala sam DDR. To je bilo baš strašno, neprijatno i nehumano, a to je bila isto Nemačka, ali ne moja Nemačka. Ljudi su bili drugačiji, oni su pričali nemački, ali to nije bio moj nemački.”

Bogdanović kaže da su zapadni Nemci na istočne gledali sa visine, kao na jadnu braću koji su imali lošu sudbinu, da ih oslobađaju Rusi, za razliku od njih koji su imali sreće da ih okupiraju Amerikanci. Pogled sa istoka, međutim, bio je drugačiji. “Svi su gledali sa Istoka na Zapadni Berlin kao na jedan veliki Djuti fri šop i to čak i ne djuti, nego samo fri šop, jer su oni mislili da sve na Zapadu pada s neba i da je vrlo jeftino ili džabe. To je i jedan od razloga što se Istok urušio, što je blagostanje zapadno shvatano daleko lakše. Lakomislenije se na njega gledalo, nego što je trebalo ustvari”, kaže on.

Ujedinjenje Nemačke, spajanje dva sveta, većinu Nemaca je obradovalo. Suzana, koja sada živi u Beogradu seća se te ’89, i suza radosnica za koje ni danas nema objašnjenje. “Zid je padao, bila sam u Londonu sa engleskim prijateljima i kada su oni to videli na TV-u, oni su rekli uh, biće novi ‘naci dojčland’ , to je strašno. Za mene to je bilo nešto baš emotivno i počela sam da plačem. Pre toga nisam bila emotivno vezana za DDR. Nisam imala prijatelje, ni porordicu tamo, nisam imala ništa tamo”, priča Suzana.

Sa druge strane, Mira Erceg, rediteljka koja živi u Berlinu, kaže da se rušenju zida nije obradovala: “Povodom pada Berlinskog zida moj prijatelj Jovan Ćirilov me je upitao: ‘Miro da li si danas sretna?’ Ja sam mu rekla: ‘Nemam razloga da budem sretna.’ Prvo pad Berlinskog zida znači eventualno pomeranje jugoslovenskih granica, a drugo ta euforija koja sada vlada u Nemačkoj, među istočnim i zapadnim Nemcima brzo će proći. I tako se i desilo. Moja intuicija i moje neko znanje društvenih okolnosti i u socijalizmu i u kapitalizmu bilo je prosto realno.”

Cela istočna Nemačka prilično brzo je obnovljena potpuno, od telefonskih linija do puteva, i električne mreže. To jeste koštalo mnogo, ali je i za istočne Nemce imalo svoju cenu, kaže Joahim Bleiher, savetnik u Nemačkoj ambasadi. “U istočnoj Nemačkoj ljudi su morali za nekoliko meseci da promene ceo svoj život. Svi zakoni od kućnog reda, preko poslovnog odnosa, životnog osiguranja odmah su  prilagođeni zapadnom sistemu. Nije bilo vremena za laganu tranziciju, jer su očekivanja istoka bila ogromna, želeli su odmah da imaju isti standard sa zapadom i ista pravila, pa nije moglo da se radi kao u ostalim bivšim državama istočnog bloka u kojima je transformacija trajala čitavu deceniju, a u nekima traje i danas” kaže Bleiher.

Samo u prvoj godini, milion građana Istočne Nemačke pobeglo je na Zapad. Posla na Istoku nije bilo, jer je stvaranjem jedinstvenog tržišta, većina industrija na Istoka bankrotirala što zbog zastarele tehnologije što zbog ne spremnosti za konkurenciju. Suzana Simon je u vreme rušenja berlinski zida radila u PR agenciji u Zapadnom delu grada. Njen šef odlučio je da zaposli istočnoberlinskog diplomatu, kao gest dobre volje i  ponudi mu iste uslove sa ostalim zaposlenima, ali ta saradnja nije trajala dugo. “On je bio solidan i dobar, ali je navikao da ima nekog čoveka koji radi sve. On nikad nije hteo da preuzme odgovornost, nikad. To je prosto drugi sistem. U DDR-u on je dobio stan, posao, on je dobio sve od države i nikada niočemu nije morao da brine. Sada je video da ima veliku konkurenciju i da mora da radi, da svako jutro u 8 sati mora biti na poslu i mora da ostaje dugo. Posle godinu dana naš šef je rekao da to stvarno ne ide”, kaže Suzana.

Upravo zbog te razlike, već tada je počeo da raste novi zid, slažu se Mira Erceg i Suzana Simon. ”On raste već 10 godina između istočnih i zapadnih Nemaca i to je zid između dva mentaliteta pre svega. Osim toga ljudi koji su srušili komunizam, oni su to uradili želeći slobodu, ali nisu shvatili da je kapitalizam za mnoge od njih velika ekonomska nesloboda. Zbog toga su razočarani”, kaže ona.

“Ja mislim da još postoji mentalni zid i da će on postojati još dve tri generacije”, priča Suzana koja kaže da se, kada putuje po Istočnoj Nemačkoj, oseća kao da je u Ukrajini i da za nju to i dalje nije Nemačka.

Ekonomski jaz još je dubok. Na primer, u bivšoj Istočnoj Nemačkoj ima preko milion praznih stanova, u kojima niko ne želi da živi, dok je u Zapadnoj obrnuto, nedostaje otprilike dva miliona.