Izgleda da su se francuski predsednik i nemački kancelar dogovorili kako će se u budućnosti upravljati Evropskom unijom. Institucionalni progres postao je obrnuto proporcionalan neprekidnom ekonomskom padu
Predsednike evropskih vlada uhvati nervoza kad god Jacques Chirac i Gerhard Schroeder sednu zajedno da večeraju. Nova strasna ljubavna veza između francuskog predsednika i nemačkog kancelara u biti bi mogla da bude ništa drugo nego brak iz interesa između dve najmoćnije članice Evropske unije. S druge strane, za većinu drugih članica, ova veza počinje da liči na neki franko-nemački prošivak, unapred određeni bilateralni napor da se budući izgled Evropske unije ne izmakne kontroli. Na poslednjoj
dîner à deux 14. januara u Parizu, dva lidera su potpisala sporazum o tome kako će proširena Unija (sledeće godine broj članica porašće sa 15 na 25) funkcionisati. Ostale članice će možda da gunđaju, ali od njih se sada očekuje da slede taj pravac.
Najviše će gunđati oni koji su se nadali da će biti svedoci jasno definisanih reformi. Jer plan koji su potpisali Chirac i Schroeder deluje kao klasičan primer evropske budalaštine. Suočeni sa sukobljenim predlozima da se s jedne strane osnaži uloga predsednika Evropske komisije, kojeg bi birao Evropski parlament, i, s druge, da se uvede moćna funkcija predsednika Evropskog saveta, dva lidera su odlučila da su oba zahteva opravdana. Nezavisni posmatrači mogli bi ovaj potez shvatiti kao recept za stvaranje konfuzne i nejake vlade. Cinici bi mogli da primete da su upravo to želela dva najmoćnija lidera EU: kontinuirani vakum na vrhu u Briselu.
Večera u Parizu organizovana je istog dana kada je Evropska komisija objavila oštar izveštaj o naporima EU, definisanim na samitu u Lisabonu 2000, da do 2010. postane najkonkurentniji region u svetu. Predsednik Evropske komisije, Romano Prodi, izjavio je da je potrebno sprovesti ozbiljne promene da bi se postigli ciljevi iz Lisabona. A Francuska i Nemačka bile su među onim članicama koje je Komisija ukorila jer nisu sprovele mnoge od neophodnih reformi.
Kao i mnogi njihovi prethodnici, izgleda da su Chirac i Schroeder mnogo komotniji kada se bave apstraktnim ustavnim pitanjima nego kada treba da se uhvate u koštac sa ozbiljnim izazovima ekonomske politike. Oba lidera su s entuzijazmom podržala lisabonski proces – ideja da Evropa preuzme vođstvo Amerike neodoljiva je mnogim evropskim liderima. Međutim, najveći zagovornik ekonomskih promena u Evropi bila je Britanija, a ne Francuska ili Nemačka. I to govori zbog čega se sprovođenje reformi pokazalo teškim.
Odista, izgleda da se Chirac, vešto podržan od strane Schroedera, spontano protivi reformama. Na zajedničkoj večeri u Hanoveru prošlog oktobra, francuski predsednik je ubedio svog nemačkog kolegu da pristane na odlaganje svih reformi veoma skupe i sporne zajedničke poljoprivredne politike, i to najranije do 2007. Mada se kasnije stekao utisak da Schroeder nije zadovoljan ovim dilom, čitava stvar je razbesnela britanskog premijera Tonyja Blaira i druge koji smatraju da su reforme u poljoprivredi i smanjena potrošnja jednako bitni preduslovi za stvaranje dinamičnije evropske privrede.
Schroederova nevoljnost da se suprotstavi etabliranim interesima u Nemačkoj – iznad svega moćnim sindikatima koji tradicionalno podržavaju njegovu Socijaldemokratsku partiju – postaje legendarna. Njegova vlada upravo je podlegla zahtevima za povećanjem plata javnih radnika čiji rast već znatno premašuje stopu inflacije, sve samo da izbegne štrajk miliona vatrogasaca, medicinskih sestara i ostalih. Posle više od četiri godine na vlasti, Schroederova vlada tek treba da se pošteno pozabavi tržištem rada, penzijama i reformom sistema socijalne zaštite koje većina ekonomista smatra vitalnim za dugoročni ekonomski rast. Umesto toga, kancelar se upinje da ispuni uslove pakta stabilnosti i rasta po kojem je Nemačka obavezna da izbalansira budžet do 2006, a šanse za neuspeh su sve veće.
Ni Francuska nije u mnogo boljoj poziciji. U Francuskoj su sprovedene pojedine reforme tržišta rada, ali kako stoji u poslednjem izveštaju Evropske komisije, još mnogo toga predstoji. Osim toga, u izveštaju se primećuje i da je Francuska najsporija u sprovođenju promena definisanih na evropskom nivou, naročito onih koje se tiču promovisanja jedinstvenog evropskog tržišta. Francuska uporno odbija da svoju energetsku industriju otvori za punu konkurenciju i pored toga što njena državna kompanija za proizvodnju struje već zauzima druga evropska tržišta. Francuska je pružala toliki otpor da je njen nedavni pristanak na otvaranje tržišta do 2007. godine shvaćen kao progres.
Francuska i Nemačka nisu jedine kojima nedostaje entuzijazam za ozbiljne ekonomske reforme. Međutim, čini se da i Chirac i Schroeder, obojica rešeni da budu u srcu EU, zbog svog sramežljivog odnosa prema promenama šalju pogrešan signal ostatku Unije. Zemlje kao što su Danska i Švedska – koje komisija smatra posebno uspešnim – a donekle i Britanija i Španija, insistiraće na reformama jer shvataju da je to u njihovom interesu. Druge, međutim, kao što su Italija, Grčka, Portugal i Austrija mogle bi se prikloniti franko-nemačkoj osovini.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare