Predstoji nam rad na memoriji

Bojana Pejić je već 12 godina u Nemačkoj živi od pisanja likovne kritike, što, kaže, nije nimalo lako, a u šali, da je u Berlin došla da usavrši engleski, jer isključivo piše na tom jeziku.

Još krajem ‘80-ih vi ste počeli da pišete za „Art forum“ iz Njujorka. Koliko vam je saradnja sa ovim stručnim časopisom pomogla u Berlinu?

- U početku mnogo, jer mi je pružena šansa da budem dopisnik iz Berlina, ali ja sam spor pisac, a stotinak dolara po kritici ne obezbeđuje egzistenciju. Nakon tri godine, shvatila sam da mi se to više ne isplati, i krenula sam da pišem tekstove za kataloge izložbi, u početku za umetnike koje sam imala prilike da upoznam u SKC-u, kao što su Jurgen Partenhajmer, Johan Gerc, a koje je Biljana Tomić dovodila. Prvi veći tekst bio je povodom izložbe Marine Abramović u Berlinu.

Hoće li Marinina retrospektiva koju radite za Muzej savremene umetnosti u Kumamotu biti preneta u Muzej na Ušću?

- Ne. Deo retrospektive, koja će biti u Bonu, u dva muzeja, „Auštelungshale“ i Muzeju savremene umetnosti, biće preneta u Beograd dogodine.

Da li ste postali Marinin biograf?

- Ne. To bi bilo pretenciozno. Tekstovi istoričara umetnosti danas nisu nikakve konačne istine. Oni su po pravilu samo jedno moguće čitanje nečjeg dela.

Napisali ste desetak tekstova o Marininom radu. Šta vas uvek iznova inspiriše?

- Marina je zahvalan umetnik. Najpre, poštuje tuđi rad, kao što želi da se i njen poštuje. Čak, mislim da nekad, kad nije zadovoljna visinom honorara koju mi muzej odredi, sama iz svog džepa doda. Stručno gledano, ona je uvek nova.

Šta je to novo u njenom nedavno izvedenom performansu u Njujorku?

- Većina umetnika iz Njujorka posle 11. septembra izjavila je da bi najradije otišli iz grada, jer više ne vide smisao svog rada na tom mestu. Marina smatra da je upravo sada pravo vreme da se bude u Njujorku.

Zbog čega?

- Zato što je Njujorku potrebna umetnička energija. Zato je u Galeriji „Šon Keli“ napravila performans koji je trajao 12 dana, a zvao se „Pogled na okean“. U njemu je postavila tri kasete na zid, popela se na njih merdevinama, i tu živela sve radno vreme galerije. U jednoj kaseti bio je krevet, u srednjoj stolica, a u trećoj sanitarne prostorije. Publika je satima sedela i meditirala nad tim delom. Uz to, stavila je teleskop preko kojeg su posetioci mogli da gledaju čak i pore na njenom licu. Njeno stanovište je da umetnik emituje energiju čak i u stanju mirovanja.

Koji projekat vam je otvorio vrata evropskih muzeja?

- Izložba „Posle zida“ u Muzeju moderne umetnosti u Stokholmu. Odnosila se na umetnost i kulturu u zemljama postkomunističke Evrope, održana je povodom desetogodišnjice pada Berlinskog zida (1999. godine), a prethodilo joj je četiri godine istraživanja na terenu, zahvaljujući čemu smo saradnici i ja mogli da napravimo hronologiju političkih i kulturnih dešavanja za katalog. Da je katalog referenca za umetnost u tim zemljama od ‘45 do tada svedoči podatak da je rasprodat.

Kao dobitnik stručne nagrade „Lazar Trifunović“ upravo ste priredili izložbu „Red, rad i rod“ u Kulturnom centru Beograd. Čine je dva video-rada - Maje Bajević, umetnice koja stvara na relaciji Sarajevo-Pariz, i Poljaka Artura Žmijevskog. Oba umetnika potiču iz socijalističkih zemalja. Maja iz zemlje koja je je u tranziciju ušla nakon rata, Artur, pak, iz zemlje koja nije imala rat. S čime ih povezuje ovaj naziv?

- Oba rada na izložbi imaju sloj militarizma, ali ne u smislu antiratne umetnosti. Majin performans održan je u ženskom hamamu u Istambulu, a mogle su da mu prisustvuju samo žene. Arturov, pak, tretira elitni rod vojske u koji žene nemaju pristup. To je nežan film o muškarcima u kome vojnici najpre obučeni marširaju, a potom obnaženi nastavljaju, dok se ne suoče sa svojom slikom u ogledalu i ne počnu da se smeju... Ogoljavanje discipline kojim se poremeti i red i poredak! U Majinom performansu njene saradnice su žene izbegle iz Srebrenice koje su izgubile muškog člana porodice i sve imaju u znak žalosti bele marame na glavi. Iako Maja nije Muslimanka, imala je potrebu da na ovaj način ožali propast svoje zemlje. Jedan od retkih radova u kojima se promišlja titoizam! Žene su izvezle Titove parole, tipa: „Živelo oružano bratstvo i jedinstvo“, „Zemlja koja ima omladinu kao našu ne treba da se plaši za svoju budućnost“, što je ironija, jer su baš ta deca učestvovala u ratu. Zatim su te peškire prale u prljavoj vodi, dok se nisu raspali.

Koja je konačna poruka njihovog čina?

- Očigledno i na prvi pogled - pranje istorije. Kad mi neko kaže da je u komunizmu sve bilo s..., da ništa nije valjalo i da je sve bilo odozgo dirigovano, naježim se, jer nije tačno. Osećam se kao da mi neko krade prošlost. Da je baš tako sve lažno bilo, onda bismo iz te naše istorije morali da izbrišemo i performanse Marine Abramović i skulpture Olge Jevrić, i ko zna šta joj sve što nas je tada određivalo u Evropi. Predstoji nam svima rad na memoriji.

Kad bi vam sad neko rekao da se vratite i da vas čeka mesto u Muzeju savremene umetnosti, da li biste ga prihvatili?

- Bilo je reči, ali ja ne bih mogla da se vratim. Pre svega, zato što nastupa vreme kolektivnih projekata, nazvala bih ga „O-ruk akcija“, a ja sam ga, već imala u SKC-u, kad su nas svi napadali - kad se za bodiart govorilo da je nabodiart. Ekipa koja je sad na čelu Muzeja na Ušću je najbolje rešenje, jer svoje vreme doživljava kao revolucionarno.