Kada policija reši neki slučaj, panika obično zahvati kriminalne krugove. Pošto smo mi mimo sveta, uspesi policije su, izgleda, nenadano proizveli i negativni efekat unoseći mnogo širu paniku. Dok su ranije predmet prepričavanja i komentara bili oni koji su ubijeni, danas se, osim o tome, sve više govori o onima koji će tek biti ubijeni, o onima koji su “na spisku”. Tako je prilikom nedavnog rasvetljavanja ubistva policijskog generala Boška Buhe, policija predočila i deo spiska planiranih ubistava, na kojem su premijer Srbije Zoran Đinđić i članovi njegove porodice, šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije Čedomir Jovanović, potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus, predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, bivši načelnik Resora državne bezbednosti Jovica Stanišić.
Lider srpskih radikala ovih dana “bombarduje” javnost tvrdnjama na osnovu “pouzdanih informacija” da je baš on glavna meta za likvidaciju u Srbiji, naročito posle njegovog obelodanjivanja Buhinog ubice. Denuncirajući gotovo sve značajnije srpske političare, Šešelj tvrdi da moćnici bliski vlasti spremaju atentat na njega a kao glavnog organizatora imenovao je bivšeg šefa DB-a Jovicu Stanišića.
Neofašizam... Odgovarajući Šešelju, bivši šef Državne bezbednosti kaže da je zabrinjavajuće to što “ovlašćeni državni organi i službe pasivno posmatraju ovakav Šešeljev verbalni teror, prepuštajući pojedincima da se sami brane od jednog, u suštini gledano, neofašizma. Ne mogu da verujem da neko iz aktuelne vlasti učestvuje u tome, hraneći Šešelja dezinformacijama, odnosno neistinama.”
Da paradoks bude veći, spisak potencijalnih meta koji je policija obnarodovala, a na kojem je i Jovica Stanišić, trebalo je da potvrdi tezu da je cilj tih ubistava bio destabilizacija države. Odmah se među analitičarima postavilo pitanje kako ubistvom Stanišića može biti destabilizovana država ako se zna da je on od 1998. godine u penziji i da nerado i retko istupa u javnosti, uglavnom saopštenjima, da bi nešto demantovao.
U posednje dve godine, o Stanišićevom delovanju u Miloševićevom okruženju nije mnogo toga izašlo u javnost, osim novinarskih spekulacija i difamacija sličnih Šešeljevim. Vlast nije zvanično saopštila nijedan podatak. Čak ni u junu ove godine kada je policija u pratnji četvorice službenika Haškog tribunala pretresla njegovu kuću u beogradskom elitnom naselju Senjak. Policija i predstavnici Tribunala tražili su Ukaz kojim Slobodan Milošević stavlja Državnu bezbednost pod svoju kontrolu. Za upućene Ukaz je već odavno bio u Hagu, a operacija pretresa Stanišićeve kuće služila je za “legalizaciju” papira koji ne bi mogao da bude valjan dokaz ako nije zvanično dobijen od vlasti iz Jugoslavije.
Nije zgoreg podsetiti da je Stanišić u Miloševićevo vreme važio za čoveka broj 2 u Srbiji. Milošević ga je čak, potkraj 1997. godine, imenovao za ličnog savetnika za nacionalnu bezbednost. Važio je za najbolje informisanog čoveka u Srbiji koji zna sve o svakome iz vrha Srbije i Jugoslavije (“i šire”). Koliko je bio moćan govori podatak da mu je američki časopis “Tajm” posvetio dve pune strane, uz obrazloženje da je to drugi čovek Srbije, dok je francuski nedeljnik “L’ poan” pisao da je ta snaga zasmetala i čelnici JUL-a Miri Marković.
Svestan, izgleda, da mora da izgradi imidž šefa Državne bezbednosti koji neće vući negativan balast Aleksandra Rankovića i drugih njegovih prethodnika, održavao je kontakte sa različitim ljudima iz političkog i javnog života koji su za njega tvrdili da je “profesionalac”, “čovek liberalnih pogleda”, “naglašene principijelnosti i poštovanja zakona”.
Poznat je slučaj kada je Zoran Đinđić, posle građanskih protesta u Srbiji, početkom 1997. godine, javno saopštio da se sa njim susretao. Strah da se zimske demonstracije mogu izroditi u nešto mnogo opasnije po socijaliste, naterao je Miloševića da situaciju spasava tajnim pregovorima sa nekim od lidera koalicije “Zajedno”. Verovatno računajući na “prijateljske” veze, izbor je pao na Đinđića. Kasnije je obelodanjeno da su se u stanu Milorada Vučelića, na Svetog Jovana, za slavskim stolom našli, između ostalih, Stanišić, Radovan Stojčić Badža, Mihalj Kertes, Zoran Đinđić...
Još od pretresa njegove kuće moglo se naslutiti da neko u policiji ili DOS-u želi da se oslobodi svog nekadašnjeg “zaštitnika”, za koga se pretpostavlja da i dalje ima veliki uticaj u Službi. Nije tajna da su, posle smene Radeta Markovića, na čelna mesta u Službi došli upravo njegovi ljudi.
... Neoliberalizam Sve je više onih koji su skloni da zaključe da se informacijama preko Šešelja vlast indirektno udaljuje od Jovice Stanišića i ljudi sa kojima dosovci više ne bi želeli da budu povezani. Takve potvrde stižu i iz samog DOS-a. “Gadosti koje Šešelj govori nisu slučajne”, kaže Nebojša Čović, predsednik Demokratske alternative, u jednom od mnogobrojnih demantija Šešelja, pošto je lider radikala i njega optužio za niz kriminalnih delatnosti. “Taj stepen slobode dobio je jer je uvek imao svoje gazde u vlasti. On je uvek bio nečija metla i treba razmisliti ko mu sada može biti gazda iz vlasti i čiju metlu sada glumi. Ako je sistem da se ucenom neko drži na uzici i koristi za gadosti, onda to mnogo podseća na vreme Miloševićeve vladavine”, rekao je Čović ponavljajući tvrdnju da se ne zna gde se nalazi 15 krivičnih predmeta vezanih za aktivnosti lidera radikala.
Čudna je i pravna polemika da li izjave Vojislava Šešelja zaslužuju pažnju javnog tužioca ili ne, što samo podgreva sumnje da komotno i neobavezno ponašanja Šešelja i njegove opasne optužbe nisu bez neke zaleđine.
To samo pokazuje da politički “diverzanti” u suprotnim stranačkim taborima pokušavaju da odluče ishod neke političke borbe i mimo izbora. Kriminalne denuncijacije za to su najpogodnije.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare