Vreme klanja

Kosovo je oblepljeno plakatima na kojima jedan čovek u maskirnoj uniformi sa oznakama srpske policije kolje dečaka. Ovaj hičkokovski prizor propraćen je dvojezičnim albansko-engleskim upozorenjem "Ne dozvolite da se kriminalci vrate na Kosovo".

Zvaničnik Vlade Srbije Nebojša Čović otkrio je pre dva dana zaprepašćenim novinarima da nije reč o prostoj fotomontaži, kako bi se u prvi mah dalo pomisliti, već zloupotrebi jedne autentične "šale". Pre nekoliko godina, naime, pripiti ujak i njegov sestrić, obojica Srbi, prvi iz Vučitrna, drugi iz Kruševca, ko zna čime ponukani zabeležili su kroz objektiv trenutak lažne smrti. Fotografija, koju je snimila dečakova majka, potom je, u bežaniji zaboravljena, a u život se vratila ovih dana plakatirana.

Akteri su potvrdili srpskoj policiji vreme i okolnosti nastanka ovog morbidnog zapisa, a spremni su da daju iskaz, i pred Unmikovom administracijom. Čović je zamolio kosovske vlasti da plakat ne koriste. Zašto, nije teško pojmiti. Više je nego očigledna namera autora plakata da se kosovskim Albancima, zasićenim valjda rekom prolivene krvi, jos jednom na dramatičan način dočara "srpska opasnost". Svrha je, blago rečeno, politička - sprečiti povratak onih koji uprkos svemu žele da se skrase na svom ognjištu. Sa stanovišta politike, u kojoj je, kaže poslovica, kao i u ljubavi sve dozvoljeno, i jos više sa stanovišta propagande, plakat i poruka su više nego uspešni - moglo bi se čak reći da deluju zastrašujuće autentično.

Doda li se tome da je u svesti kosovskih ljudi, kao i svih onih koji su se u ovom vremenu smrti zadesili u žiži ili na marginama rata, slika besmislenih pokolja i strahota još živa, učinak plakatiranog ujaka i sestrića dobija pravu meru užasa.

Posledica je jedan, reklo bi se, sasvim racionalan strah - koji je nesumnjivo iskazao i Čović - strah da se teško uspostavljene i odveć krhke veze prognanika sa Kosova sa zavičajem nepovratno prekinu. Iza ove velike kolektivne opasnosti da se kosovski sat vrati unazad u vreme nefingiranog klanja - koja se ipak uz dosta muke da efikasnom kontrapropagandom ublažiti i cak otkloniti - nazire se jedna druga, mnogo veća i dugoročnija opasnost, a očituje se u pitanju u kakvom to svetu obitavamo ako je fingiranje klanja šala?

Sve glasnija upozorenja stručnjaka o posttraumatskom sindromu, poznatijem kao vijetnamski sindrom, kao i sve češći ekscesi povratnika sa ratišta, svedoče o opštoj bolesti, bolesti društva u celini i svih njegovih pripadnika ponaosob, bolesti začetoj u novim balkanskim ratovima. Zla krv u vremenu zla poremetila je sistem vrednosti do te mere da ono što je do juče bilo nezamislivo čak i kao zločin,postaje svakidašnjica. Osakaćena i silovana deca, mučeni i pobijeni starci, žene podvrgnute sadističkoj torturi, deo su morbidne stvarnosti u kojoj, po prvom pravilu primenjene sile, stradaju nemoćni. Stalne slike zla ugnjezdile su se u ljude, lišile većinu osećaja mere i ljudskosti. Otuda čovek i dete na slici klanja koju je ovekovečila jedna majka mnogima i neće biti više od "baš dobre šale". A u toj "baš dobroj šali" je skrivena naša kolektivna i pojedinačna propast i zaklana budućnost.