Astronomske cene kombinata i zakupa državnih oranica

Privatizacija poljoprivrednih kombinata i zakup državne zemlje polako ulaze u zonu popriličnih apsurda, jer kada vlasnik autotranportnih preduzeća Mile Jerković, posle žestoke bitke s kompanijom “Matijević”, za jedno poljoprivredno dobro u Sivcu s 3.500 hektara plati 14 miliona evra, a neke druge gazde u Vrbasu ili Kikindi samo za jednogodišnji zakup oranica 300 do 400 evra po hektaru - onda je jasno da nešto ne štima.

Ili sve štima, samo je pitanje zbog čega su pre tri-četri godine preduzeća prodavana po bagatelnim cenama. Pritom, ruku na srce, treba reći da je mnogo razumnije platiti za njive nekoliko hiljada evra, nego za jednogodišnji zakup 350 ili 400 evra. Lovci na imovinu sačekaće nekoliko godine kada će oranica zaista vredeti i više od 5.000 evra, ali je veliko pitanje može li neko s jednog hektara godišnje da zaradi više od 300 evra samo da isplati arendu. Dakle, evidentno je da se postavljaju dva pitanje: kako su prodavani kombinati i odakle tako astronomske arende za državne njive.

“Kupujte njive, ne proizvode se”, čuvena je engleska izreka, koju izgleda nisu hteli da shvate oni koji su dozvolili privatizaciju poljoprivrednih kombinata. Ali, dobro su je razumeli znani i neznani junaci naše tranzicije, odnosno privatizacije. Tajkuni svih specijalnosti, od trgovaca do onih kojima se zanimanje često i ne zna, pojurili su kroz vrata koji im je država otvorila i krenuli u pazar bogatstva, što poljoprivredno zemljište svakako jeste.

Kada je priča o realnim cenama u pitanju, tu je uvek teren malo klizav, jer svaka roba vredi onoliko koliko je neko za nju spreman da plati. Međutim, poređenja su ipak moguća, bez obzira što se u kombinatima, osim oranica, nalaze i zgrade, infrastruktura, ali je sigurno da preduzeća niko ne kupuje zbog štala, već zbog njiva. Da li su pre četiri ili pet godina preduzeća prodavana “za tepsiju ribe” a sada za nešto veće novce kao ilustarativan primer može da posluži apatinsko “Jedinstvo”. Na prvom tenderu za ovu firmu 2001. godine najbolja ponuđena cena bila je oko 4 miliona evra, ali je država nije prihvatila, te je prodaja propala. Na drugom tenderu, godinu dana kasnije, najbolja ponuda je bila 6 miliona evra, da bi pre nekoliko meseci kombinat kupila “Delta” za oko 18 miliona evra.

Kao primer se može navesti i jedna od najboljih cena za neki kombinat koji je prodat 2004. godine. U novembru te sezone “Sojaparotein”, sada “Viktorija grup”, kupio je 70 odsto kapitala kikindske “Kinđe” i za to platio 74 miliona dinara. Preuzeo je i obavezu da uloži još toliko novca, kao i dugove od oko 30 miliona dinara, što sve zajedno iznosi gotovo 180 miliona dinara ili oko 2,5 miliona evra. S obzirom da “Kinđa” ima oko 1.896 hektara, od kojih je nešto manje od 1.000 hektara društvno, to jest moglo se prodati, i kada bi se samo to računalo hektar je plaćen više od 2.000 evra. Međutim, činjenica je da su mnogi hektari plaćani i manje od 400 evra, ne računajući objekte i infrastrukturu koja se nalazila u privatizovanim kombinatima.

Treba reći i koliko koštaju njive u Evropskoj uniji, a one tamo dostižu i 20.000 evra po hektaru. U Danskoj, na primer, i to na severu zemlje i daleko od Kopenhagena, farma koja ima 100 hektara i 100 krava u stajama vredi najmanje 3,5 miliona evra.