Poslednji popust

Brisel je Bugarskoj i Rumuniji dao dugo očekivano zeleno svetlo da se pridruže Evropskoj uniji po planu - 1. januara naredne godine, ali uz veoma oštre restrikcije, kako bi ih primorao da intenziviraju borbu protiv kriminala i korupcije. Iako će takozvane sigurnosne klauzule visiti poput Damaklovog mača nad glavama Sofije i Bukurešta, ta činjenica ne može da potre utisak da je odluka Brisela bila prevashodno politički motivisana, pre nego li da su ove dve zemlje ispunile standrade EU.

Javna je tajna da dve zemlje nisu ni izdaleka spremne da se pridruže Uniji. Čak se i u izveštaju Komisije kaže da Rumunija i Bugarska ozbiljno zaostaju iza osam bivših komunističkih zemalja koje su postale članice 2004. i upozorava se na "hitne korektivne akcije" kako bi se izbegli penali. Zašto je, onda, Komisija donela takvu odluku i kakve su njene poruke?

Briselska administracija se izgleda rukovodila razmišljanjem da su nametnuti uslovi manje bolni nego alternativa u vidu poniženja koje bi izazvao najgori scenario - odlaganje prijema na godinu dana. Osim toga, u Briselu je, čini se, prevladalo uverenje da bi takav privremeni rasplet izazvao veće štete nego što bi dodatno motivisao dve zemlje da svojski i pošteno urade preostali deo svog posla. Konačno, sledeće godine biće članice EU sve bivše zemlje Varšavskog pakta van nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, čime se kompletira "veliki prasak" - proširenje Unije 2004.

Predsednik Komisije Žose Manuel Barozo rekao je tim povodom da je "prijem Bugarske i Rumijije istorijsko ostvarenje i da taj primer treba da slede i ostale zemlje Balkana. Njegove reči valjalo bi čitati i između redova. Bila bi velika greška da neko na Balkanu ili u Beogradu i pomisli da se može provući u Uniju na mala vrata.

Evropska vlada odigrala je ponajpre veoma komplikovanu partiju političkog šaha. Na jednoj strani, progledala je kroz prste Bugarskoj i Rumuniji zbog već pomenutih razloga, a nametanjem restrikcija istovremeno pokušala da ublaži nelagodnost i iritiranost članica proširenjem Unije, čiji je ključni protivargument da se novi članovi primaju bez pravog testa. U tom kontekstu i sam Barozo je rekao da će peto proširenje od 1957. biti poslednje za dugo vremena, bar dok se ne utvrdi šta uraditi sa ustavom koji je na samrtničkoj postelji. Njegove pažljivo izbalansirane reči otkrivaju da je "zamor od proširenja" i te kako stvaran, a ne samo puka i prazna fraza. Popusta, dakle, u budućnosti ni za koga neće više biti.