Jesenje lebdenje

Sa svih strana se čuje da su Vladi Srbije odbrojani dani, jer G17 Plus neće pogaziti obećanje. To jest, da će se povući ako do 1. oktobra ne bude uhapšen Ratko Mladić. Niko se nije setio da pretpostavi da povoda za ostavke neće biti. To jest, da će do kraja septembra CNN javiti ekskluzivnu vest iz Beograda. Šta ako partija Mlađana Dinkića pouzdano zna da će se iduće nedelje dogoditi nešto što će izazvati širok osmeh Karle del Ponte? Koliko god neverovatno zvučala takva pretpostavka, Srbija je zemlja u kojoj nagli obrti iznenađuju samo naivne. Većina onih koji se smatraju upućenima, odnosno koji imaju nekog svog blizu zatvorenih vrata iza kojih se kuju planovi za sutra, veruje da će ostavke biti primljene k znanju, ali da potresa neće biti. Ministarski poslovi mogu se obavljati i iz ostavke. Navodno je dogovoreno da se do kraja godine izglasa novi ustav, a da se izbori održe u martu. Vreme od jesenje do prolećne ravnodnevnice bilo bi, tako, ispunjeno sudbonosnim događajima. U slučaju da svi učesnici razgovora budu od reči i da birači odluče onako kako se očekuje, u prvoj polovini naredne godine Srbija bi, predvođena stabilnom demokratskom vladom, s Kosovom u preambuli ustava i sa haškim optuženicima iza rešetaka, bezbrižno krenula evropskim putem. Pri razmatranju ovakvih predviđanja valja znati da se u zemlji nepredvidivih zaokreta između lošeg i goreg po pravilu bira ono drugo.

Dok je Boris Tadić u Ujedinjenim nacijama pred polupraznom salom objašnjavao kako je Srbija voljna da Kosovu pruži najširu od svih autonomija u Evropi, neki slušaoci su se smeškali. Začuđeno, zajedljivo ili sažaljivo, ko bi ih znao. Čim se zemlja poput ove nudi za primer u nečemu, smešak je neizbežan. Da je Srbija blagovremeno umela ili htela da reši kosovsko pitanje, ne bi taj čvor gotovo deset godina rasplitali i oni kojih se on tiče i oni koji let za Prištinu i dvočasovni boravak u tom gradu smatraju nezasluženom kaznom.

Vodeće partije su, koliko se zna, usaglasile ustav. To bi značilo da između dve demokratske stranke i radikala nema suštinskih razlika kada je reč o budućem ustrojstvu države. Ostaje da one ubede svoje birače da će glasanje za taj ustav doneti suštinski boljitak u njihovim životima. Budućim pokolenjima političara i građana ostaće obaveza da sprovedu ono što sadašnje sigurno neće: da čuvaju i sačuvaju Kosovo u sastavu Srbije. Javnost ne zna šta još dobija. Hoće li ustav doneti veću ličnu sigurnost, više pravde, hoće li ograničiti nedodirljive? Ako se donosi samo kao dokaz da vodećim partijama nije svejedno šta će biti s Kosovom, gradnja novog poretka na ruševinama starog biće mučnija no što mora biti.
Nakon što je u Strazburu doneta presuda protiv Srbije, ministar pravde zapazio je da u ovdašnjem pravosuđu nešto škripi. Ministar policije nije se izjašnjavao o bežanijskoj pucnjavi bivših i sadašnjih policajaca. Zbog komocije policije i pravosuđa - na koju im daju pravo zakoni proistekli iz postojećeg ustava - ministar zdravlja do kraja mandata sigurno neće raspetljati klupče trgovine leševima. Srbija je stvarno zrela za novi ustav, nove zakone i drugačije poimanje onoga što će u njima pisati.

Umesto o zakonima, posle ustava pričaće se o izborima. Čim krene kampanja, počeće da se gomilaju otkrića i podmetanja. U borbi za glasove čuće se štošta neprijatnog i o partijama sadašnje koalicije i o onima koji računaju da budu u budućoj. Nova Srbija je, eto, počela da se raspituje o poslovanju RTS. Kada zakleti pušač, duvajući vam dim u lice, krene da propoveda o štetnosti duvana, biće da ne kašljuca samo od nazeba. Kad bi pomenuta partija prvo protresla svoje džepove, moglo bi se poverovati da joj je stalo do čistih ruku u javnom servisu. Pošto smo na pragu kampanje, udarac će svakako biti uzvraćen. Obelodaniće se, recimo, da su neki saradnici Velimira Ilića, odskora počasnog građanina Svilajnca, do grla zapetljani u neobjašnjiva prelivanja novca. Javni servis će, radeći svoj posao, revno obavestiti javnost o tome. Građanin će glasati iz besa ili će se iz istog razloga uzdržati. Na svoju štetu. I u korist onih koji znaju da je najlakše vladati bezvoljnim ljudima.

Na osnovu novinskih opisa jedne sahrane u Malom Crniću moglo bi se zaključiti da Srbija može još sto godina bez novog ustava i da se na novobeogradskim splavovima noću okupljaju moćnije ličnosti nego u Nemanjinoj danju. Na osnovu tvrdnji da je na beogradskom aerodromu zadržan, uhapšen ili odvraćen od leta u Moskvu jedan general VRS sa pasošem SRJ može se upitati hoće li CNN do 1. oktobra javiti iz Beograda da se Dinkićeva stranka ne povlači. Ili je samo neko preterao u poštovanju zakona. U takvim okolnostima vest da je direktor leskovačkog zdravstvenog centra zahtevao od partija da uoči lokalnih izbora ne donose nikakve poklone deluje kao poruka s onog sveta.

Dok hita ka ustavu, Srbija lebdi negde između.