Nesvrstani na margini

Ogromna provalija, ceo jedan novi svet, deli sadašnji samit nesvrstanih zemalja koji se otvara u Havani od onoga samita 1979. godine, takođe u Havani, koji je u velikoj meri predstavljao i kraj značajne uloge pokreta nesvrstanih. A izgledalo je tada upravo suprotno. Borba za „dušu” pokreta se rasplamsala, jer je pokret izgledao značajan i rastući. Na jednoj strani se nalazio Fidel Kastro sa svojom teorijom o „prirodnom savezništvu” između nestvrstanih zemalja i sovjetskog bloka, a na drugoj strani Tito, jedini preostali osnivač pokreta, sa svojom vizijom podjednake distance od oba bloka. U neku ruku, Titova vizija je pobedila, ali na jedan čudan način, jer je uskoro, kada je komunistički blok počeo da se urušava, sve to postalo nevažno. Sam smisao nesvrstanosti, koji je uvek ležao u tome da se ne svrsta ni uz jednu, ni uz drugu stranu, izgubio se, jer je jedan blok jednostavno nestao, ili se, štaviše, priključio onom nekada suprotstavljenom. Proces globalizacije je još dalje potisnuo nesvrstane na marginu dešavanja. Indija i Indonezija dobro su se uklopile u globalizaciju i unapredile svoj ekonomski rast. Egipat se svrstao uz Ameriku. Iz Latinske Amerike, čak ni zemlje koje imaju levičarske vlade (Argentina i Brazil) više ne učestvuju u pokretu. Uzaludno ćete na Internetu tražiti sajt nesvrstanog pokreta: on ne postoji. Jedino Fidel Kostro, koji leži u bolnici i koji će možda (slično kao Tito 1979.) uspeti da se popne na podijum, predstavlja neku tanku nit koja povezuje taj samit od pre 27 godina i ovaj sadašnji.

Ali, ako ostavimo po strani analizu uspona i pada ovog pokreta, možemo da pogledamo i šta je on za nas (Jugoslaviju i sada Srbiju) značio. Sam trenutak je pogodan i zbog toga što nerešeno pitanje Kosova i neizvesnost u samoj Evropskoj uniji, stavljaju i dalje odnose Srbije sa EU pod znak pitanja; i otuda eventualno nameću i preispitivanje proevropske, i naročito proatlantske, orijentacije naše spoljne politike.

Kada je, početkom 1990-ih godina, na angro odbacivana titovska unutrašnja i spoljna politika, i nesvrstanost je, naravno, postala žrtva tog naivnog zanosa Evropom. Pisalo se da nas je nesvrstanost povezala sa Azijom i Afrikom (sa kojima, verovali su pisci, nemamo ništa zajedničko), a udaljila nas od Evrope (sa kojom, verovali su oni, imamo). Ali, ako stvari posmatramo trezvenije, situacija je ipak nešto drugačija. Tri su velike prednosti koje nam je nesvrstana politika donela.

Prvo, u uslovima komunističke vlasti, nesvrstavanje je značilo ne samo veću spoljnu „manevarsku slobodu”, već i mnogo fleksibilniji društveni sistem od onoga koji je postojao u istočnoj Evropi.

Drugo, specifična pozicija Jugoslavije učinila je zemlju poznatom (u povoljnom smislu reči) u najvećem delu sveta, a naročito u Africi i Aziji. I dan-danas putnik u Afriku će izmamiti osmeh i ljubaznost afričkog taksiste ili konobara kada pomene Jugoslaviju. Za razliku od toga, pominjanje Srbije će biti propraćeno potpunim nerazumevanjem, ili biti povezano s negativnim konotacijama. Veliki „borci sa srpstvo”, počev od Miloševića pa na niže, uspeli su da načine samo jedan svetski poznat srpski brend: etničko čišćenje. (Da to nije bio samo srpski brend, već i drugih, to je jasno, ali, kao i u ostalim slučajevima „brendiranja”, kao kod konjaka ili feta sira, naše prve asocijacije uvek su na jednu zemlju ili mesto, iako i mnogi drugi proizvode, ili rade, istu stvar.)

Možda je najbolja ilustracija te promene često isticana, i istinita, činjenica da smo sa crvenim SFRJ pasošem mogli da putujemo bez viza u sve zemlje Evrope (sem SSSR i Grčke), bile one komunističke ili kapitalističke, u gotovo sve zemlje Azije (sem Kine u kojoj je buktala „kulturna revolucija”), i u sve zemlje Afrike i Latinske Amerike. Danas, sa plavim pasošem, situacija je potpuno obrnuta, a i u onim retkim zemljama za koje nam odobrenje da tamo putujemo nije potrebno, uglavnom se radi upravo o „zaostavštini” nesvrstane politike.

Treće, i možda najvažnije, jeste da je nesvrstanost otvorila u svesti mnogih mladih ljudi tadašnje SFRJ jedan čitav novi svet: zanimanje za udaljene zemlje i civilizacije Afrike i Azije. Na veoma trivijalnim planu, setimo se samo da su „svi” znali imena lidera ili glavnih gradova Indije, Malija, Gane, Etiopije. Malo ko to danas zna. Ali, na dubljem planu, to je dovelo do češćih putovanja u te zemlje, do prevođenja njihove literature, prikazivanja filmova, članaka u novinama, praćenja njihovog političkog i društvenog razvoja. Uvek sam primećivao koliko su nekadašnji građani SFRJ više znali, u proseku, o tom dobu i o zemljama Azije i Afrike od svojih istočnoevropskih, pa čak i zapadnoevropskih, kolega. Istočni Evropljani, budući da je njihova celokupna inteligencija bila okrenuta samo Zapadu, nisu ni želeli da se bakću Afrikom i Azijom, smatrajući ih skoro nevažnim. Sada, kada zemlje poput Indije, Indonezije, Brazila, Južne Afrike i Nigerije počinju da igraju značajnu ulogu na međunarodnoj sceni, naše znanje o vanevropskom svetu i pozitivna prepoznatljivost zemlje (Jugoslavije) bili bi velika prednost. Ali i jedno i drugo se istopilo. Od 1979. do danas, znanje je iskopnilo, a prethodna država više ne postoji.

Ne ostaje nam, dakle, ništa više već da napišemo rekvijem za pokret nesvrstanih i naročito za našu ulogu u njemu. I da se setimo koliko smo od svega toga dobili, ali kako to nismo znali da iskoristimo.