RRA kao mala Srbija

Priznajem da sam preuzimajući svojevremeno obavezu ovog periodičnog komentarisanja srpskih društvenih nedaća gajio izvesnu sumnju u pogledu mogućnosti pronalaženja tema. Bojazan se, međutim, pokazala više nego neosnovanom. Srpska tranzicija je pravi rudnik koji bi mogao dnevno nadahnjivati čete poštenih kolumnista, istraživača i analitičara. Da i ne govorimo o hronično nedostajućim energičnim tužiocima, inspektorima i istražiteljima.

Zato mnoge stvari naprosto promaknu, ili ostanu nedovoljno osvetljene, zatrpane novim aferama, skandalima i nepodopštinama – na šta, uostalom, njihovi kreatori i računaju. Po principu: nekoliko dana medijske bure i blama, potom nekoliko odlučnih demantija i pretnji tužbom zbog povrede časti, narušavanja poslovnog ugleda i nanesenog duševnog bola, a onda tihi zaborav i uživanje u „tekovinama” – do sledeće prilike.

U tom beskonačnom klupku afera, aferica, dimnih zavesa i probnih balona malo je nedostajalo da na kraju budu nekako zaturene i skandalozne odluke Saveta republičke radiodifuzne agencije o dodeli nacionalnih frekvencija. Uostalom, o tome je već bilo dosta govora, plen podeljen, izređala su se saopštenja, konferencije za štampu, tužbe i kontratužbe, i već je bilo vreme da ova tema polako nestane iz fokusa javnosti. Najzad, zar se iko pametan još može baviti tamo nekim frekvencijama dok nam „uzimaju Kosovo”, traje svetsko prvenstvo, otpočinje novi investicioni ciklus i bliži Liga šampiona?

I verovatno bi tako i bilo da grupa građana pod imenom „advokatski tim BK televizije” nije odnekud iščeprkala podatak da je poslednjeg dana konkursa TV Pink svom direktnom rivalu TV Košavi pozajmila novac da bi ova uopšte mogla konkurisati za nacionalnu frekvenciju. Za svakog bi to morao biti „pištolj koji se puši” i kap koja preliva jednu već ionako prepunu čašu mutljaga vezanog za ovaj, gotovo od početka nesrećno vođeni konkurs. Ili makar ozbiljan povod za preispitivanje procedure i donesenih odluka. Za svakog sem za Savet RRA, koji je nakon kraće zbunjenosti i početnog kolebanja saopštio kako „zakon nije prekršen” i kako je, što se njih tiče, sve u redu.

I ako se od direktnih aktera (Košave i Željka Mitrovića) i moglo očekivati da će čitavu stvar pokušati da zabašure pričom o „kolegijalnoj pozajmici” i nameštaljkama od strane konkurencije iz RTL-a, teško je razumeti, a pogotovo opravdati što im se u tom poslu pridružuju i svojim izjavama asistiraju i članovi Saveta RRA. Pa čak i da je u vezi sa tom pozajmicom zaista sve čisto, zar ne bi bilo logično i prirodno da u Savetu budu, pre svega, ljuti na Košavu koja im je u svojoj prijavi prećutala taj svakako ne baš beznačajan podatak, pa i na Željka Mitrovića, čija su ih kolegijalnost i meko srce uvalili u probleme?

Kada se malo pažljivije pogledaju dosadašnje odluke inkriminisanog Saveta može se uočiti kako čitava ta stvar sa frekvencijama uopšte nije urađena bez veze i nekog sistema. Vodilo se tu računa o mnogo čemu, a naročito o odnosu snaga, političkom uticaju i ekonomskim interesima. Zadovolj(e)ni su i vlast i opozicija. I Amerikanci i tajkuni. I Tijanić i Mitrović. Nisu zaboravljeni ni radikali, a bogme ni majka Bakija Anđelkovića.

Za svakog se tu našlo ponešto i zato srpski politički knezovi (ne računajući malo ritualnog gunđanja SRS-a i DS, više radi reda i opozicionog imidža) i nisu bili previše skloni kavzi i talasanju. Jedino su u čitavoj toj kombinatorici negde zagubili osećaj za pravdu i principijelnost.

Ima u tom savetu i osoba sa nesumnjivim stručnim i moralnim integritetom, kao i onih do guše upletenih u konflikt interesa. Nađe se čak i neki medijski znalac, ima sveštenih lica, osoba pod istragom, penzionera i prišipetlji. Rečju, Savet RRA je prava Srbija u malom, ni mnogo bolji, ali ni gori i (ne)pošteniji od preostalih Srbalja. Problem, dakle, nije toliko u pogrešnim ljudima na pravom mestu, niti bi bio manji da su se u Savetu umesto ovih članova našli neki drugi, na primer oni koji su – očigledno videći sebe na tom mestu – pisali zakon koji članovima Saveta RRA daje carska, odnosno „papska” ovlašćenja.

Problem je, dakle, u samom konceptu, u gotovo neograničenom diskrecionom pravu odlučivanja Saveta, u namerno nejasnim i neodređenim kriterijumima i u generalno sumnjivom maniru da se neke neprijatne odluke koje treba da budu donesene „delegiraju”, tj. sa izabranih nosilaca političke vlasti prebacuju u ruke „stručnih” ekspertskih tela i „nezavisnih” agencija.

Možda to i jeste moderan trend, ali u današnjoj Srbiji isuviše liči na prepoznatljivo bežanje od odgovornosti i pilatovsko pranje ruku. Znam da zvuči „etatistički”, ali umesto kvazinezavisnih „regulatornih tela”, Srbiji je danas potrebna funkcionalna država i odgovorni državni službenici, a ne pseudoplatonistička karikatura u vidu vladavine „eksperata” i „nezavisnih agencija”.

Saveti neka savetuju, ali odlučivanje treba prepustiti ministrima i vladi. Tako će se bar znati ko je za šta odgovoran i ko snosi konsekvence.