Olako trošimo ljude

Lazar Ristovski producent je i glumac u filmu Olega Novkovića „Sutra ujutro“ koji je nakon uspešnog učešća na prestižnom filmskom festivalu u Karlovim Varima pozvan i na festivale u Kopenhagenu, Montrealu, Aleksandriji, Estoniji, Haifi...Nedavno je u Pragu završio snimanje filma o Džejmsu Bondu, a trenutno na Sardiniji sa rediteljem (Salvatore Amanov) radi italijanski film „Sanetaula“ (ime glavnog lika) u kojem igra veliku ulogu, oca glavnog junaka. A kako je otkrio „Blicu“ jer, kaže, o tome još nigde nije govorio – ove godine se navršava 30 godina njegovog profesionalnog rada.

Govoreći o utiscima sa festivala u Karlovim Varima, kao i o tome da je tamošnji uspeh filma „Sutra ujutro“ i najveći uspeh domaćeg filma u novije vreme Ristovski kaže: „Bio je to film o kojem se najviše govorilo ne samo oficijelno, pošto je dobio drugu nagradu, nego i prilikom neformalnih susreta.“ Šta se govorilo?

- Bio je zapažen po odličnoj igri glumaca. Naročito im se dopalo što se film ne bavi direktno politikom i što je prožet svevremenom temom: vremena prolaze, tehnologije napreduju, ratovi i ideali se smenjuju ali želja za dobrom ostaje zauvek. I to je ono što je zajedničko svim ljudima. Sem toga, naš junak je odlučio da sledi svoju emotivnu vertikalu, ma koliko ga to koštalo. A to može biti jedan od modela ponašanja ili izbora u teskobnim situacijama i vremenima kakvo je naše. Kao producent, nastojao sam da skromnim sredstvima, uz pomoć Filmskog centra i Ministarstva kulture, podržim film. Niste li vi bili u izvesnom nesporazumu sa Filmskim centrom Srbije?

- Sukoba je bilo i biće ih. Ali, kada se pojavi projekat koji vredi, koji se potvrđuje na festivalima u svetu onda iza njega treba svi da stanu. A i Filmski centar i Ministarstvo kulture su za neke druge daleko manje uspešne, ili čak neuspešne stvari, davali mnogo više novca. U filmu „Sutra ujutru“ igrate oca glavnog junaka koji se sreće sa sinom posle 12 godina, bez mnogo dirljivosti...

- Igram malu ulogu. No, bez lažne skromnosti, mene taj filmski svet zna, njihovi gestovi govore o mojoj reputaciji. Što se mog lika tiče - igram oca, da kažemo, tvrda srca. Naime, on vidi sina posle 12 godina (koje je ovaj proveo u inostranstvu poput mnogih naših mladih ljudi) a ponaša se kao da su se juče videli. Međutim, on u sebi sav igra, treperi, cepti... To je tipično za naše roditelje. A sudeći po reakcijama, i ne samo naše. Za renome filma svakako su zaslužni scenarista Milena Marković i Oleg Novković, sada već možemo reći, vrsno rediteljsko ime naše kinematografije. Nedavno ste igrali veliku ulogu u filmu o Džejmsu Bondu...

-Završili smo taj film, rađen u Pragu, gde sam imao treću ulogu po veličini. Dobio sam je preko kastinga a lagao bi kad bih rekao da mi nije prijalo. I, ko je bio „jača faca“, vi ili Džejms Bond?

- Bivao sam i ja, ali zato što je scenario tako napisan. Inače ne bih. Sada snimate na Sardiniji. O kakvom filmu je reč?

- Radi ga reditelj Salvatore Amanov (sa svojim prethodnim filmom pre dve-tri godine dobio je nagradu u Veneciji) koji je insistirao da baš ja igram tu ulogu. U ovom filmu glavni junaci su deda i unuk Sanetaula, po mališanu se film i zove, a ja igram dečakovog oca. Radnja je smeštena u period od početka Drugog svetskog rata pa do šezdesetih godina prošlog veka. Priča se odvija u ruralnoj sredini, u planinama, a junaci su siromašni ljudi koji su u sukobu sa zakonom. Jeste li imali problema sa italijanskim jezikom?

- Njihov maternji jezik je sardinijski. Šalim se, naravno, ali bitno je različit od italijanskog. Tako da je meni to u početku delovalo k’o kineski. Ali, bilo je zanimljivo. I jeste svojevrstan izazov smestiti i tu kockicu u mozaik jubileja. Jubileja?

- Pa, nisam to još nikom rekao. Ove godine se navršava 30 godina mog profesionalnog rada u kojoj gotovo da sam radio više nego ikad; kao producent tri filma („Krojačeva tajna“, „Optimist“, „Sutra ujutro“), kao glumac igrao sam u četiri-pet a u jednom od njih pet uloga. U filmu Gorana Paskaljevića „Optimist“ igrate pet uloga. Jeste li vi optimista?

- Taj film se bavi lažnim optimizmom kakav mi u Srbiji, nažalost, najčešće gajimo. Hipnotizeri, kockari, prevaranti, novi bogataši kao i sasvim obični ljudi su heroji i antiheroji ovog filma koji se bavi našim opštim stanjem duha i svesti kao i večnim pitanjem može li se živeti od nade.

Kad pogledate oko sebe vidite, uglavnom, potrošene ljude, pomanjkanje ideja, nedostatak prave vere, a šlag na toj torti je neki kao optimizam! Ali, ja nisam tipičan stanovnik Srbije. Ne zato što sam ovakav ili onakav nego zato što mnogo radim - a to rešava mnoge stvari.