Bez tutora

Sličnu odluku donela je ranije i Vlada Crne Gore za studente iz Srbije iako je ovih veoma malo na Univerzitetu u Podgorici. Takva prava u Srbiji uživaju i studenti iz Republike Srpske.

Ovom odlukom Vlada Srbije upisala je u svoj indeks i jednu devetku, za razliku od pojedinih ministara, ali i opozicionih prvaka, koji su pali na ispitu zrelosti, najavljujući u vreme predreferendumske kampanje da će između dve bratske republike, a sada samostalne države, izrasti „korejski zid” kroz koji će se prolaziti samo uz pomoć viza i pasoša. Prva žrtva tih deoba trebalo je da budu upravo studenti, odnosno „avganistanci” kako ih je slikovito nazvao jedan od „boraca” za ljudska prava. Srećom, pamet je nadvladala inat, što na ovim prostorima nije čest slučaj i time je sačuvana stogodišnja tradicija školovanja crnogorskih studenata na Beogradskom univerzitetu koji su uvek bili most koji spaja, za razliku od političara koji su svoju karijeru gradili na razaranjima umesto na stvaranjima.

Moguće je uzroke takvog ponašanja tražiti i u strahu upravo od studenata koji su uvek bili nosioci progresa kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori, čime su ugrožavali stečene pozicije političara. Otuda i more pretećih poruka namenjenih ovim mladim ljudima ukoliko u vreme referenduma ne podrže ovu ili onu opciju, a radilo se, u stvari, samo o goloj borbi za vlast, za privilegije, pri čemu su pojedini crnogorski političari i intelektualci Srbiju predstavljali kao baba-rogu koja ugrožava pokušaj njihovog novorođenčeta da prohoda na putu ka samostalnosti. Srbija je kroz brojne, nedobronamerne izjave, predstavljana kao balast koji Crna Gora nosi na svojim leđima i koji je koči na putu evropskih integracija, što je vladajućim strukturama odana štampa obilato podsticala, preteći da iskopa poguban rov između dve nikad sukobljene republike, odnosno države.

Nisu im u nadgornjavanju ostali dužni ni pojedini ministri i intelektualci iz Srbije čija su usta bila puna evropejstva, i reči otrova koje su nemilice rasipali, prizivajući dolazak tutora iz Brisela, poput maloumne dece koju neko stalno mora da vodi za ruku. Pri svemu tome, studenti su trebali da budu samo kolateralna šteta svađalačke politike koja nikada nikom nije donela dobra, a najmanje građanima i jedne i druge države.

Kažu da je ljudski grešiti, ali je ljudski i priznati grešku. Pravi državnici, za razliku od naših političara umeju da se izvinu svom narodu za neodmerene izjave, za pogrešne poteze. U slučaju Srbije i Crne Gore takvih grešaka bilo je i previše. Nije li vreme da se to prizna i u Podgorici i Beogradu i da se umesto kopanja po prošlosti napravi potpuno drugačiji zaokret ka budućnosti, uz uvažavanje svih razlika, ali dajući prednost onom što spaja, što povezuje, što pruža bolji život građanima i jedne i druge države. Odluka o pravima studenata putokaz je kojim treba zajednički ići i u rešavanju državljanstva, ekonomskih, socijalnih i drugih pitanja. Bez tutora, naravno.