Obračun ludih komšija

Da li se to eskadroni smrti vraćaju u Srbiju? Naravno, pod uslovom da su odavde uopšte odlazili. U toku jedne noći ubijena su dvojica Zemunaca. Jedan od njih je bio zaštićeni svedok koji je zaštitu odbio. Drugi – poznato lice sa poternice. Ali, izgleda da za njim potere nije ni bilo. Tako da je poginuo u svom stilu: nedostižan za pravdu, dostupan ljudima lake ruke.

I sad se ponovo u pomoć priziva „Sablja“. Dakle čežnja za vremenima u kojima je ovde dugo vladao žandarmerijski čas. Uz totalitarnu zabludu da samo vanredno stanje obezbeđuje mir, red i slobodu građana. „Da pohapsimo sve i uvedemo demokratiju“! – tako je aforističar ismejao nostalgiju za prigodnim apsolutizmom. Za mnoge je „Sablja“ dokaz da država može da funkcioniše samo pod opštom političkom prinudom. Uz renoviranje apsana, i izgradnju „novih kapaciteta“, pa da u pansione bude sabrano preko 11.000 ljudi. Kao što je već bilo krajem aprila 2003.

Tako je filozofija oštrog sečiva u neselektivnoj kampanji hapšenja ipak otišla u Vojni muzej na Kalemegdanu. Sabljama je mesto tamo, a država bi morala da radi svoj posao neprekidno. Inače će nam razbojnici i slikovito srpsko podzemlje nametnuti beskonačno vanredno stanje. I da (država) ne posustane pred nesolidnom definicijom povratka najtežeg kriminala. Mafija je naša svakodnevica. Samo još da se pokaže, da se predstavi javnosti kao najunosnije preduzeće. Ako je policija nemoćna, onda bi država bar mogla da sabira porez. Ali, mafija ne plaća, ona naplaćuje. Mafija ne prašta, u tom poslu nema samilosti niti rodoljublja.

I tako smo iznova pred depresivnim saznanjem: da je mafija jača od države. Upravo su takvu dijagnozu posle piromanskog smaknuća Zorana Vukojevića postavili neki eksperti. Navodno je podzemlje poslalo sledeću poruku izvršnoj i sudskoj vlasti: „Ne možete nam ništa, mi smo tu, mi odlučujemo i presuđujemo!“

Policija misli da je to samo „obračun među kriminalcima“, a da inspektori ne iščitavaju zločinačku ezopovštinu. Nego samo rade na osnovu činjenica i dokaza.

Pa, dobro je ako je tako. Ali, čudni su putevi zločina, zato što tragovi ne vode samo u podzemlje. Vode na sve strane, i zato ih je teško pratiti. Gde su tu činjenice, ostaje velika zagonetka. Vlast je pokrenula mnoge akcije. U startu su neke grupe važnih ljudi, lakomih na pare, prozvane „zločinačkim udruženjima“. A onda sve polako bledi, zataškava se. Koliko je puta samo Mlađan Dinkić mahao papirima: z aferu „Satelit“ i Prvoslava Davinića, za skandal sa Miletom Dragićem, za grupu iz Trgovinskog suda, za putnu mafiju. A pre toga za pranje para, za Kolesara i Janjuševića.

Dinkić maše, svaki treći dan tvrdi da je otkrio pljačku veka. Nekoliko vekovnih pljački za manje od dve godine. Da li to onda srpsko pravosuđe opstruira napore izvršne vlasti, ili se ministar finansija veselo zaleće.

Šta je uopšte sa srpskim pravosuđem, zatvorenim sistemom koji je imun na sve intervencije, pogotovo etičke. Oni su se sami zaštitili kao pande. Onaj sudija nasilnik, koji je pijan pretio policajcima pokazujući koliko moći drži u gaćama, isleđivao je spaljivanje Vukojevića. I taj sudija je u pravu: zar u delirijum tremensu nije rekao zblanutim policajcima, držeći se za ono, da njemu niko ništa ne može!

Mafija ima običaj da se zalepi uz državu i njenu funkcionalnu nemoć. Da crpi njene pare, snagu i kadrove. I onda se lako dolazi u sferu zablude. Ne zna se gde se završava podzemlje, a gde počinje država. Taj neprirodni spoj se ne može lako preseći, i izaziva traume na sve strane. Nema države koja je uspela da uništi mafiju. Ali, malo je onih koje se nisu odvojile od nje, vrlo jasnom granicom. Kolaboracija vlasti i podzemlja se ne može zatrti, ali je u uređenim državama ona incidentna.

Nasilje je u Srbiji omeđeno politikom i kriminalom. A to znači da mu niko ne može stati na rep. Zato što nikome nije u interesu da definiše njegovu suštinu. Treba verovati Dinkiću da tera međeda iz rupe. Možda i Jočiću, koji u uličnim likvidacijama i nestanku važnog svedoka vidi samo tuču lokalnih razbojnika. I ministru pravde, koji je u stanju da u svakom apsurdu vidi logiku. On ubedljivo misli da država nije odgovorna. Ne može da štiti onoga ko to ne želi.

Ko bi onda mogao da zaštiti građane Srbije, koji to žele. Svake noći neko vam može doći na vrata i odvesti vas do lomače. I šta onda? Ništa! To će biti samo obračun ludih komšija.

Radikali otkrivaju ,,fašističku etnogenezu” ministara u vladi. Sve što su čuvali svojom politikom u prošlosti nestalo je, osim njihove retorike. Ali, oni su neiscrpni izvor mržnje i latentnog nasilja. Zlo koje govori, savršeno lice za Srbiju koju ponovo dovode u nespokoj ulične likvidacije i tupavi šovinizam.

U svom pohodu oni su za ministra finansija sašili i nekakvu robijašku košulju. Navodno je i on pljačkao Srbiju.

U srpskom parlamentu se još ne puca, sreća te je onaj prgavi Puniša Račić odavno na drugoj strani.