Aktuelno
MLADOŽENJA BIRA ŽENU SVOG ŽIVOTA
Najpopularniji dejting šou na svetu stiže u Srbiju.
17:38
30.12.2025.
1 d
Ponedeljak, 17.04.2006.
12:36
Na crkvenom stubu srama
Kad je nedavno na sastanku Svetog arhijererskog sinoda SPC mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cele Italije Jovan govorio o prelasku pravoslavaca u katoličku veru u Hrvatskoj, nije se zadržao samo na objašnjavanju razloga i motiva da se, navodno, čak 30 hiljada pravoslavaca odluče na ovakav čin. Naročito nije govorio - kako smo saznali - o sopstvenoj ulozi u mogućem dijalogu s Katoličkom crkvom, u pokušaju da zaštiti svoje vernike tamo gde su zbog religije, ugroženi. Mitropolit je učinio nešto drugo: poimence je pomenuo ljude i porodice iz Bjelovarskog okruga koje su to učinile, a Sveti sinod SPC se potrudio da se njihova imena nađu i u ovdašnjoj javnosti.
Kad je nedavno na sastanku Svetog arhijererskog sinoda SPC mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cele Italije Jovan govorio o prelasku pravoslavaca u katoličku veru u Hrvatskoj, nije se zadržao samo na objašnjavanju razloga i motiva da se, navodno, čak 30 hiljada pravoslavaca odluče na ovakav čin. Naročito nije govorio - kako smo saznali - o sopstvenoj ulozi u mogućem dijalogu s Katoličkom crkvom, u pokušaju da zaštiti svoje vernike tamo gde su zbog religije, ugroženi.
Mitropolit je učinio nešto drugo: poimence je pomenuo ljude i porodice iz Bjelovarskog okruga koje su to učinile, a Sveti sinod SPC se potrudio da se njihova imena nađu i u ovdašnjoj javnosti. Posle takvog postupka neće biti nimalo čudno ako neko iz večeri, pod maskom i zaštitom mraka, onako usput baci neki Molotovljev koktel na kuću prekrštenih, prebije nekog člana porodice nevernika ili ispiše opskurni grafit. Počinilac takvih akcija, po pravilu, bi bio neki hrabri pripadnik ugnjetenog naroda koji se ničega ne boji (naročito ne u mraku), jer - kako i sam predsednik bjelovarskog Veća srpske nacionalne manjine Gojko Bodegraja - kaže, razlog prekrštavanja Srba je, u stvari, "strah od otkaza i raznih drugih neugodnosti". Oni, dakle, koji takve napadaju očigledno nisu zastrašeni, a objavljivanjem sa "svetog mesta" imena i prezimena "kukavica-prestupnika" smatraće da imaju prava da ih i eventualnim aktom nasilja kazne.
Sinod ili bilo koja institucia Crkve svakako ima prava da bude obaveštena i da u analima ostane zabeleženo koliko i i ko je od pastve prešao u drugo religijsko stado. Ali, otkud im pravo - baš kao i medijima - da ta imena odmah stave na stub crkvenog srama i praktično pozovu na bojkot ovih ljudi, kršeći tako slobodu izbora pojedinca. Ne prepoznaje li se u tome manir zakletih nacionalističkih politika 90-tih: da bi se navodno optužili drugi, u ovom slučaju zvanični Zagreb, za nečovečnost ili ko zna još kakave prestupe, uključujući i zločine protiv civila, najzgodnije i najubedljivije je žrtvovati "svoje" ljude, pojedince. Ako se još smatraju i izdajicama roda svoga, utoliko bolje.
Kad su na tu temu govorili političari - Srbi, kao što je to među prvima u ratnim godinama učino u Zagrebu dr Milorad Pupovac (mitropoliti Jovan tada još možda nije znao u kolikoj meri je "pokret" prekrštavanja velik, jer je živeo u izbeglištvu u Beogradu) imena ljudi nisu bila pominjana. Od kazne koja bi trebalo da ih stigne iz sopstvenih redova zbog izdajstva, dr Pupavcu je bilo važnije da se politički to osudi i spreči koliko se može.
Uskoro, međutim, sa novim zakonom o crkvenim pravima u Srbiji i manirom ustoličenim od mitropolita Jovana i Sinoda u ovom slučaju, ovdašnja javnost će se i sa "duhovne strane" izgleda suočiti sa onim što se u Srbiji devedesetih godina radilo zvanično i samo svetovno 90-ih. Režim i "patriote" su na konferencijama za štampu i sa svojih skupova objavljivali spiskove pojedinaca-izdajnika iz nezavisnih (uvek je to JUL i SPS stavljao pod znake navoda) medija, udruženja, kulturnih institiucija nudeći ih kao lake mete napada samozvanim patriotskim snagama. U novije vreme "demokratskog kontinuiteta" slične prozivke doživljavaju uglednici iz nevladinih organizacija, a odnedavno i Crnogorci koji nisu - unionisti.
Jedino se u sklopu svih ovih rasprava i optužbi, zločina i kazni, ne pominje nešto što se moglo videti u tek minuloj uskršnjoj katoličkoj noći na jednoj od ovadašnjih tv-mreža, ili pročitati u dvobroju našeg lista u intervjuu sa nadbiskupom Stanislavom Hočevarom. Katolička crkva priznaje kao svoje i krštenje u Pravoslavnoj crkvi, jer su obe hrišćanske, pa "klasičnog pokrštavanja" zapravo više nema. Što prirodno ne znači da se u nekim sredinama može i opravdati strah, ali možda i nešto drugo, što navodi ljude da promene crkvu u koju će odlaziti. Ma šta tome bio motiv ne postoji nijedan razlog niti bilo kakvo opravdanje da zbog toga ljudi budu prozivani, a naročito ne kamenovani.
I na kraju jedno pomalo bizarno pitanje: kako u sve to danas "uklopiti" na primer slučaj Josifa Pančića, prvog predsednika Srpske akademije nauka? Rođeni Hrvat (Bribir 1814) Josip, prešao je u pravoslavlje zbog - ljubavi. Ili bi to trebalo zapamtiti tek kao zastareli manir crkveni iz davnog 19. veka?
Mitropolit je učinio nešto drugo: poimence je pomenuo ljude i porodice iz Bjelovarskog okruga koje su to učinile, a Sveti sinod SPC se potrudio da se njihova imena nađu i u ovdašnjoj javnosti. Posle takvog postupka neće biti nimalo čudno ako neko iz večeri, pod maskom i zaštitom mraka, onako usput baci neki Molotovljev koktel na kuću prekrštenih, prebije nekog člana porodice nevernika ili ispiše opskurni grafit. Počinilac takvih akcija, po pravilu, bi bio neki hrabri pripadnik ugnjetenog naroda koji se ničega ne boji (naročito ne u mraku), jer - kako i sam predsednik bjelovarskog Veća srpske nacionalne manjine Gojko Bodegraja - kaže, razlog prekrštavanja Srba je, u stvari, "strah od otkaza i raznih drugih neugodnosti". Oni, dakle, koji takve napadaju očigledno nisu zastrašeni, a objavljivanjem sa "svetog mesta" imena i prezimena "kukavica-prestupnika" smatraće da imaju prava da ih i eventualnim aktom nasilja kazne.
Sinod ili bilo koja institucia Crkve svakako ima prava da bude obaveštena i da u analima ostane zabeleženo koliko i i ko je od pastve prešao u drugo religijsko stado. Ali, otkud im pravo - baš kao i medijima - da ta imena odmah stave na stub crkvenog srama i praktično pozovu na bojkot ovih ljudi, kršeći tako slobodu izbora pojedinca. Ne prepoznaje li se u tome manir zakletih nacionalističkih politika 90-tih: da bi se navodno optužili drugi, u ovom slučaju zvanični Zagreb, za nečovečnost ili ko zna još kakave prestupe, uključujući i zločine protiv civila, najzgodnije i najubedljivije je žrtvovati "svoje" ljude, pojedince. Ako se još smatraju i izdajicama roda svoga, utoliko bolje.
Kad su na tu temu govorili političari - Srbi, kao što je to među prvima u ratnim godinama učino u Zagrebu dr Milorad Pupovac (mitropoliti Jovan tada još možda nije znao u kolikoj meri je "pokret" prekrštavanja velik, jer je živeo u izbeglištvu u Beogradu) imena ljudi nisu bila pominjana. Od kazne koja bi trebalo da ih stigne iz sopstvenih redova zbog izdajstva, dr Pupavcu je bilo važnije da se politički to osudi i spreči koliko se može.
Uskoro, međutim, sa novim zakonom o crkvenim pravima u Srbiji i manirom ustoličenim od mitropolita Jovana i Sinoda u ovom slučaju, ovdašnja javnost će se i sa "duhovne strane" izgleda suočiti sa onim što se u Srbiji devedesetih godina radilo zvanično i samo svetovno 90-ih. Režim i "patriote" su na konferencijama za štampu i sa svojih skupova objavljivali spiskove pojedinaca-izdajnika iz nezavisnih (uvek je to JUL i SPS stavljao pod znake navoda) medija, udruženja, kulturnih institiucija nudeći ih kao lake mete napada samozvanim patriotskim snagama. U novije vreme "demokratskog kontinuiteta" slične prozivke doživljavaju uglednici iz nevladinih organizacija, a odnedavno i Crnogorci koji nisu - unionisti.
Jedino se u sklopu svih ovih rasprava i optužbi, zločina i kazni, ne pominje nešto što se moglo videti u tek minuloj uskršnjoj katoličkoj noći na jednoj od ovadašnjih tv-mreža, ili pročitati u dvobroju našeg lista u intervjuu sa nadbiskupom Stanislavom Hočevarom. Katolička crkva priznaje kao svoje i krštenje u Pravoslavnoj crkvi, jer su obe hrišćanske, pa "klasičnog pokrštavanja" zapravo više nema. Što prirodno ne znači da se u nekim sredinama može i opravdati strah, ali možda i nešto drugo, što navodi ljude da promene crkvu u koju će odlaziti. Ma šta tome bio motiv ne postoji nijedan razlog niti bilo kakvo opravdanje da zbog toga ljudi budu prozivani, a naročito ne kamenovani.
I na kraju jedno pomalo bizarno pitanje: kako u sve to danas "uklopiti" na primer slučaj Josifa Pančića, prvog predsednika Srpske akademije nauka? Rođeni Hrvat (Bribir 1814) Josip, prešao je u pravoslavlje zbog - ljubavi. Ili bi to trebalo zapamtiti tek kao zastareli manir crkveni iz davnog 19. veka?
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare