Privreda po „Žikinoj šarenici”

Ekonomski patriotizam ponovo postaje slatka politička tema. Srpski političari kao da osećaju da se približavaju izbori, pa su se rastrčali po medijima ne bi li iscrpljenim glasačima ispričali ono što godi njihovim ušima. Tako je i emisija državne televizije - “Žikina šarenica”, prepoznatljiva po zanimljivim etno temama, možda i nesvesno dala svoj doprinos promociji etnički obojene ekonomije.

Gostujući u ovoj veseloj i gledanoj emisiji, predsednik Privredne komore Srbije dr Slobodan Milosavljević i vlasnik “SI&SI grupe” Vojin Đorđević, složno su ustvrdili da zemlji treba više ekonomskog patriotizma. Navodno, neophodan je bolji tretman domaćih privrednika koji su radili, borili se i ulagali, a sad, kako je rekao Đorđević, “to neko želi da im uzme”. A reč o čoveku koji je, bar tako govore izvori bliski Demokratskoj stranci, “viđen” za budućeg premijera, preduzetniku firme iz uskog kruga privrednih uzdanica – “gazela” – kako ih naziva Agencija za mala i srednja preduzeća.

Može li se ekonomski patriotizam pretočiti u ekonomsku politiku? Možda bi o tome vredelo priupitati ministra finansija Mlađana Dinkića koji je u kampanji pred izbore 2003. godine i u prvih šest meseci nove Vlade, gurao priču o ekonomskom patriotizmu i nekakvom razvojnom budžetu, da bi na kraju morao da prikoči. Pod pritiskom MMF-a, planirani deficit državnog budžeta u 2005. od 20,5 milijardi dinara morao je da se debalansom, koji je napravljen sredinom godine, pretvori u suficit od 32,2 milijarde. Takva tendencija se nastavila i u 2006. kada je višak u državnoj kasi zacrtan na 39,6 milijardi dinara.

Zašto je ministar Dinkić okrenuo ćurak, ako je razvojni budžet tako ukusan i politički probitačan? Zato što iskakanje javne potrošnje iz realnih okvira podiže tražnju, i ako nema konkurentne domaće ponude koja bi tome odgovorila u prazan prostor uleće uvozna roba, raste rashodna stavka spoljnotrgovinske razmene i napreže platni bilans, što znači da se s kraja priče vraćamo na njen početak.

Problem je, izgleda, na drugoj strani, u inerciji zatvorenog tržišta i na toj činjenici zasnovanim očekivanjima značajnog dela privrednika. Stari socijalistički sistem koji je visokim carinama štitio domaću proizvodnju, iznedrio je i odgovarajuću strukturu privrede. Miloševićevo vreme ponešto je izmenilo, a oktobar 2000. dao je šansu drugačijem poimanju tržišta. Ubrzana liberalizacija pokazala je da dobar deo ovdašnjih “biznismena” priziva državu ne zato što je voli, već zato što ne može da se nosi sa neracionalnim troškovima i konkurencijom.

Megalomansko investiranje, pokrenuto brzim tržišnim uspehom i manjkom konkurencije, dovelo je na vrata brojnih srpskih firmi poverioce. Ako neko to zna, onda je to sigurno gospodin Đorđević, jer su u njegovom prvom susedstvu, poverioci već postavili čoveka bez čijeg se potpisa ne može pustiti nijedan platni nalog. Informativna zatvorenost većine naših kompanija takve činjenice čini nedostupnim, ali kako se loše vesti ne mogu večito kriti, neki od najeksponirajinih srpskih biznismena – javnost će biti šokirana imenima – priznaće da “to više nije njihovo”.

Stoga i vapaj: radili smo, borili se i ulagali, neki dodaju i stvorili smo “nacionalne brendove”, a sad neko hoće to da nam uzme.

Ali potraga za onima koji nastoje da nešto “uzmu” je bespredmetna, jer u tržišnoj privredi onaj koji uzima i koji nešto daje je samo tržište. Šta bi trebalo da čini država da bi zaštitila one koji su na udaru? Da malo prikoči, recimo, bačkopalanački “Nektar”, koji je prošle godine imao rast prodaje veći od 100 procenata, jer svojom ekspanzijom ugrožava konkurenciju? Ili da izvršnom direktoru ove kompanije Bojanu Radunu, koji kaže da su se uvek trudili da budu manje zaduženi od nivoa koji im dozvoljavaju vlastite finansije, objasni da to nije pametno!? Da u dobrom maniru socijalno odgovorne države uzima od dobrih da bi spašavala posrnule? Gde bi danas bili “Sintelon” i “Hemofarm” da nisu brinuli opštu socijalnu brigu i da li bi “Zastava” bila na izdisaju da decenijama nije leškarila na ugodnoj postelji zaštićenog tržišta?

Ogromna većina srpskih ekonomista smatra da je izlaz na drugoj strani. Šampion tranzicije – malena Estonija, za samo deceniju i po prešla je put od zatvorene planske privrede do, po mišljenju “Volstrit žurnala”, uskog kruga najslobodnijih ekonomija sveta. Srbija nije ni rangirana, navodno krivicom loše statistike. Zanimljivo je da su partneri baltičkoj zemlji, u prestižnoj ligi visokih ekonomskih sloboda, probrane privrede sveta. Pre svih Amerika, najmoćnija ekonomija ove planete, istovremeno i jedna od najliberalnijih.

Profesor dr Nebojša Savić kaže da ne bi smeli da na problem otvorenosti privrede gledamo samo iz ugla ponude, već i iz ugla tražnje. Rečju, zašto bi naši građani morali da nekvalitetniju robu plaćaju skuplje? Niko ne osporava pravo dr Bojanu Dimitrijeviću i njegovom ministarstvu da propagiraju “kupujte domaće”, ali svakako treba osporiti pravo nekome da građanima sužava mogućnost izbora.

Ne može se, dakle, sve podvoditi pod ekonomski patriotizam. Ne bez razloga, “Ekonomist magazin” pita koliko je uputno naglašavati 1,5 milijardi dolara stranih direktnih investicija u 2005. godini, ako su pare od prodaje Delta banke italijanskoj Intezi, završile na Kipru?