Mrak iz Požarevca

Može li se, posle Srebrenice, pisati poezija?
Parafraza Adorna pada na pamet kad se vidi izveštaj sa "promocije" knjige poezije Radovana Karadžića "Pod levu sisu veka", održane u ponedeljak u Narodnom muzeju u Požarevcu. I nije toliko važno koliko je na "promociji" (još nije zabeleženo da se na takvom skupu ne pročita ni jedna jedina pesma!) bilo prisutnih - da li "15 Požarevljana i isto toliko novinara" (Večernje novosti), da li "nekoliko posetilaca i tridesetak novinara" (Danas), ili, pak, "dosta sveta" (Politika), već kakve poruke emituje ovaj skup, održan u instituciji čiji se rad na "zaštiti kulturnih dobara" finansira iz budžeta.
Nije ovde ni najmanje reč o poeziji, već - kako su sami promoteri naglasili - o "knjizi koja potvrđuje pravu i jedinu istinu o čoveku i vremenu u kojem je živeo i još uvek živi". Šta bi na to rekle žrtve ovog čoveka, osumnjičenog za najveće zločine u Evropi nakon Drugog svetskog rata, šta bi na to rekla, recimo, njegova najbliža saradnica Biljana Plavšić, koja, baš ovih dana, dosta ubedljivo dokazuje kako se ovaj "pesnik" besramno i enormno bogatio tokom bosanskog rata na račun, pre svega, srpskog naroda, konačno, kako će civilizovani svet primiti činjenicu da se promocija "prave i jedine istine" najtraženijeg begunca plaća iz džepova poreskih obveznika. Koliko ima iskrenosti u opredeljenju države za saradnju sa Hagom i spremnosti da se zatvore najmračnije stranice novije istorije ako se tolerišu ovakve pojave?
Nismo mi taoci samo Karadžića i Mladića. Mi smo, pre svega, žrtve nedorečene politike, neiskrenosti političke elite da rešava ozbiljne probleme, da razmišlja i o budućim generacijama, a ne samo o budućim izborima.
U pravu je Adorno. Nema poezije. Ima samo mraka koji se u Srbiju nepodnošljivo brzo vraća.