Bespomoćni na Tisi

Nesreća koja se prošlog petka dogodila na Tisi kod Žablja ne spada u uobičajene. Nesreće se, u načelu, ne predviđaju. Svaka je neuobičajena na svoj način. Predviđa se samo postupanje nadležnih u slučaju kada se one dogode. Ono što se dešavalo posle tragedije spada, po mnogo čemu, u primere uobičajene aljkavosti, zasnovane na veri u svemogućnost štapa i kanapa i junaka spremnih na nadljudske napore.

Većina građana bavi se jednostavnijim poslovima od izvlačenja autobusa iz nabujalih reka. Zbog toga se laicima čini da se moglo delovati jednostavnije. Znati koliko je duboka voda i kako brzo teče. Znati koliko je težak autobus. Imati odgovarajuću dizalicu i ostalu opremu. Zadužiti za poduhvat stručne i iskusne ljude.

Predsednik Tadić i ministar Jočić su se neuobičajeno brzo našli na licu mesta i obećali da će biti preduzeto sve što je potrebno. Nisu rekli ko je neposredno zadužen za to. Nedugo posle njihovog odlaska spasavanje je prekinuto - zbog mraka. Moguće je da u Žablju nema odgovarajućih reflektora i agregata. Nemoguće je da takve opreme nema u Zrenjaninu, Novom Sadu ili Beogradu. Ako su predsednik i ministar mogli da stignu za sat vremena, mogla je stići i rasveta. Od nje bi bilo više koristi. U međuvremenu se moralo ustanoviti gde se tačno nalazi autobus. Ako ne kompjuterskom animacijom, kako se to radi u svetu, onda priručnim pecaroškim sonarom.

Nastradalima se već tada nije moglo pomoći. To ne znači da se operacija nije mogla završiti brže i uspešnije. Još manje znači da javnost može biti zadovoljna zvaničnim informacijama i objašnjenjima. U onoj meri u kojoj ih je bilo. Uglavnom su bila štura i površna. Poručivalo se da spasioci ulažu ogromne napore i da su bespomoćni. Nije objašnjeno da li su žandarmerija i armija najpozvanije i najspremnije za takav poduhvat. Ako zaista jesu, što nemaju odgovarajuću opremu?

Laiku je jasno da je ronilac na dnu Tise, dvadeset metara ispod površine, u potpunom mraku, gotovo bespomoćan. Stručnjak zna šta treba činiti. Stručnjak ni najiskusnijeg ronioca neće gurati u neizvesnost. Stručnjak neće pretpostavljati hoće li pući sajla. I hoće li se raspasti karoserija. Ako smatra da je to što se od njega zahteva neizvodivo, on će to reći. Kako porodicama nastradalih, tako i javnosti. Može biti da su vojska i žandarmerija gurnute na Tisu upravo zato što one ne odbijaju naređenja. Čak i najbesmislenija. Možda je od njih zahtevano nemoguće. Možda zaista nije bilo sile koja bi mogla iščupati autobus iz mulja. Ali je neko odlučio da se to ne govori. Već da se čupa pa šta bude. Tako je i bilo.

Autobus je raskomadan. Ostatak će, možda, biti izvađen kada Tisa dozvoli. Istrazi ostaju tragovi na mostu i na kamionu lozničkih tablica. O kojem takođe nije objavljeno gotovo ništa. Koliko je star? Kada je registrovan? Ko jamči da je bio ispravan? Da li je vozač imao pravu ili lažnu dozvolu? Da li je istina da nije ni primetio šta je uradio?

Sva ta pitanja imaju smisla samo ako o njima razmišlja neko nadležan. Postoji li takav u Srbiji? Postoji li lice ili institucija zadužena za vanredne okolnosti? Nesreće ne biraju mesto i vreme. Niko ne može predvideti ni požar, ni saobraćajku, ni zemljostres. Može se predviđati šta je čiji posao u nepredviđenim događajima. I obezbediti da bude osposobljen za taj posao. Bez toga ostaje samo vera u sreću i čuda. Uz pravo da putevima jure svakojaki krševi vrebajući nove žrtve. Umesto da odstranjuje s puteva buduće ubice, policiji je neko naložio da poput najveće državne tajne čuva deo olupine autobusa.

Vozač kamiona će, ako mu dokažu krivicu, odsedeti koju godinu. Nadležnima je, čini se, stalo samo do toga da se nakon dana žalosti sve zaboravi. Nisu se potrudili čak ni da od svojih silnih policija i ostalih službi pribave informaciju o broju nastradalih.

Važniji im je Svilanović. To jest, večito pitanje izdaje. Većina onih koji dižu poviku, po običaju, nije ni pogledala sporni papir. Svi sve znaju unapred. I dobro im dođe svaki izgovor zbog čega sami ništa ne čine. Čak i da je Svilanović sam napisao ono što niko od hajkača nije čitao, prvo bi valjalo videti nudi li bilo ko pametnije i prihvatljivije rešenje. Ako nudi - dajte ga na sto. Ako ne, biće da je po sredi zavist prema nekome ko je pokušao da radi nešto korisno. Međunarodna grupa za Balkan samo je jedan od brojnih svetskih činilaca koji pokušavaju da razmrse kosovski čvor. I koji će ga razmrsiti. U dve, četiri ili šest faza. Za Beograd bi bilo najkorisnije da tamo gde se odlučuje ima svoje ljude. I svoje prijatelje. Dok se i kod kuće traže samo neprijatelji, posao neće valjati.

Uzgred, kada se načelo "Više od autonomije, manje od nezavisnosti" prevede na engleski pa s njega na srpski, dobija se možda baš to što govore oni od kojih zavisi budućnost Kosova. Ko veruje da se spaljivanjem Svilanovića Kosovo može vratiti pod vlast Beograda, taj će bez razmišljanja izazvati još mnogo paljevina.