U potrazi za starom džezvom

Bosanska prestonica još vida ratne rane. Istina, dosta porušenog je obnovljeno, čak i među ljudima, ali tragovi rata i dalje su uočljivi na svakom koraku. Ukoliko stignete u večernje sate i u grad ne uđete iz pravca hotela "Saraj" (iznad Vijećnice) nego putem koji pored nekadašnje železničke stanice Bistrik ide ispod padina Trebevića - uživaćete. Sarajevo izgleda kao iz bajke, glavne zgrade i ulice ukrašava vešto podešena svetlost reflektora. Noću dok hodate nekadašnjom ulicom Vase Miskina, sada Ferhadijom, po inerciji pokušavate da ne nagazite "podzemnu" uličnu rasvetu.

Onaj ko u gradu nije bio godinama šetajući Baščaršijom neće primetiti bogzna kakve promene. Radnje u koje smo nekad dolazili s đačkim ekskurzijama i kupovali suvenire i neizbežne džezve s tačkasto ugraviranim natpisima "Sarajevo" i "SFR Jugoslavija" obnovljene su i sada čak i lepše. Od kafića i dalje rade Ilijazova "Nava", "Slatko ćoše" je uvek puno, odlični ćevapi su i dalje kod Tarika Hodžića i u ferhatovićevoj "Petici", jedino je zamandaljen "Egipat", poznata poslastičara čija su stakla na vratima i prozoru oblepljena hartijom.

Tu je i natpis kojim se građani mole da ne lepe razna obaveštenja. Za razliku od Beograda, recimo, molba se poštuje, jedino je crnomanjast sredovečan muškarac naslagao nekakve kasete. Rade Radovanović, novinar koji je poslednje četiri godine proveo u Pragu radeći za "Slobodnu Evropu" (trenutno u Niškoj TV 5), nije hteo u Beograd bez džezve. Malo je skupa - 30 konvertibilnih maraka (15 evra) i nema onu gravuru. Mehmed Halilović, bivši urednik Oslobođenja, koji je svoje nesumnjivo veliko poznavanje novinarskog zanata stavio na raspolaganje Pediju Ešdaunu i Emir Habul, njegov nekadašnji najbliži saradnik u pomenutom listu a sada direktor Radio Sarajeva, nisu oduševljeni što je njihov nekadašnji list u krizi, a vajkaju se i na SDP (Socijaldemokratska partija), u kojoj većina kao štetočinu pominju Zlatka Lagumdžiju. U Domu novinara, čiji je vlasnik Adnan Kreso, nekadašnji visoki savezni omladinski funkcioner, lepa atmosfera. Zija Dizdarević, kolega iz Oslobođenja, pokazuje svoj astal, zove turu, stižu i Branka Mihajlović, novinar Radija Slobodna Evropa, i Budo Vukobrat, nekadašnji urednik TV dnevnika (rat proveo u Skoplju), Srđan Dizdarević, predsednik bosanskog Helsinškog odbora za ljudska prava. Raspituju se za mnoge, većina za poznatog karikaturistu Predraga Koraksića.

Rat se polako zaboravlja, ali građani su sve više ubeđeni da su žrtve raznih politika koje se često smenjuju, svaljujući sav teret na narod.
"Zlo je bilo tako strašno, u svojoj orgiji toliko je svega uništilo, tako iracionalno da pamet to ne može da razloži. Ništa, mora se živeti dalje, moramo ponovo mirno, staloženo, ljudski, bez euforije i bez ijedne male laži sklapati ponovo ono što smo dragoceno skupili", rekla je prošle subote uveče u sarajevskoj Gradskoj vijećnici poznata beogradska glumica Mira Stupica.

U holu ovog zdanja, zapaljenom u noći 25. i 26. avgusta 1992. godine, u kome je u plamenu nestalo preko dva miliona knjiga, časopisa i vrednih dokumenata, te večeri prikazan je jedan ratni sarajevski film, a nastupio je i Sabahudin Kurt, pevajući Sarajevu. Stupica je iščitala delove Kiplingovog "Ako". "Ako možeš da vidiš deo uništenog svog života i bez jedne reči da ga ponovo da ga gradiš... i bez uzdaha podneseš gubitak, ako možeš da budeš zaljubljen u svoju ideju, ali ne i lud od nje, ako možeš da budeš jak, ali ne i grub, da ne mrziš onog koji tebe mrzi, da se ipak boriš i da se braniš.

Ako možeš da vidiš kako tvoje reči izvrću nevaljalci da razdraže glupake i da slušaš kako luda usta o tebi lažu, a da sam ne kažeš ni jednu jedinu laž, ako možeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi, ako možeš da zadobiješ pobedu posle poraza i te dve varke podjednako primiš, onda će svi bogovi, slava i pobeda biti zauvek tvoji poslušni robovi i ono što je veće od svake slave i od svih kraljeva. Bićeš čovek, sine moj". Tišinu ladne Vijećnice utoplili su dlanovi aplaudirajući poznatoj umetnici.