Gorčina u medu

Vest iz Vašingtona da je delegacija Srbije u načelu postigla sporazum sa Međunarodnim monetarnim fondom na osnovu kojeg bi bord direktora MMF u junu odobrio petu reviziju trogodišnjeg aranžmana i doneo odluku o isplati kreditne tranše od 200 miliona dolara bila je očekivana i svakako je dobra, ali - u načelu. Zašto u načelu? Pa zato što posle sporazuma neće teći samo med i mleko. Uz čašu meda stići će i više od čaše žuči, biće dosta gorkih stvari koje se moraju progutati.

Najslađa strana sporazuma nisu ovih 200 miliona dolara nego to što je ovaj aranžman uslov za otpis 700 miliona dolara državnog duga Srbije Pariskom klubu. Sporazum sa MMF omogućiće takođe i realizaciju upravo dogovorenih kredita sa Svetskom bankom od oko 260 miliona dolara, ali to je zeleno svetlo i za sve druge međunarodne finansijske institucije i strane kreditore, pa i za sporazum sa EU.

Samo deo gorke pilule je to što će u prvoj nedelji maja u Beograd doći nova misija MMF da pročešlja detalje (nije rečeno koje) vezane za monetarnu i fiskalnu politiku. Ipak, verovatno ni sa tom misijom neće biti preterano velikih problema. Teže je što se traži smanjenje deficita platnog bilansa, što bi - po računici ministra Dinkića značilo da izvoz treba da se poveća za 25 odstro, a uvoz smanji za 9 odsto. Veoma ambiciozan, a teško ostvariv zadatak.

Najteže je to što budžet mora da bude štedljiviji, a unapred je upozoreno da se problem ne može rešiti tako što će se prodati Mobtel ili Telekom. Taj deo gorke pilule namenjen je zaposlenima u javnim preduzećima i penzionerima. U javnim preduzećima kao što su železnica, EPS, NIS, Radio televizija Srbije... već se prave planovi po kojima treba da ode čak 20.000 ljudi. I broj ljudi i broj takvih kolektiva verovatno će se još povećati. Što se penzionera tiče nije jasno šta znači to da MMF traži temeljnu reformu penzijskog sistema. U ovoj godini se na penzijama najviše može uštedeti ako se ne ispuni obećanje da će se u poslednjem tromesečju isplatiti pola penzije više kako bi se smanjilo zaostajanje u isplati. Tu su još dve mogućnosti: da se penzije usklađuju samo prema rastu cena, a ne i prema zaradama zaposlenih i da se limit za odlazak u starosnu penziju poveća na 65 godina. Druga mogućnost je verovatno realnija jer je bezbolnija, a ušteda je velika.

Gorčine nije malo, ali Vladi Srbije ipak ne treba zameriti. Mnogo gore bi bilo da sporazum sa MMF nije postignut.