Kurs

U zemljama u tranziciji, kurs je znao da predstavlja problem. Pre svega zato što bi se fiksirao za dolar ili nemačku marku (evro) sa ciljem da se obuzda inflacija. Ukoliko se ne bi uspelo sa kontrolom nadnica, tada bi došlo do realne apresijacije i, u nekim slučajevima, do krize kursa.

Recimo, krizu kursa su imale zemlje kao što su Češka, Mađarska i Bugarska. Uostalom i Rusija. Ovaj je poslednji slučaj zanimljiv zato što ova zemlje nije imala spoljnotrgovinski deficit, sve do 1997, i u stvari je imala veoma visoki suficit u razmeni sa svetom. Samo nabrajanje ovih primera je dovoljno da se vidi da ne postoji jedno objašnjenje ni za realnu apresijaciju niti za krizu kursa.
Isto tako, nisu sve zemlje imale realnu apresijaciju, ili bar ona nije bila veoma značajna. Takva je, recimo, Slovenija. Ali ima i drugih primera. Slovenija je neprestano depresirala tolar u skoro čitavom periodu tranziciji sa idejom da ne dozvoli da se naruši konkurentnost slovenačke privrede.

Kada je priliv kapitala iz inostranstva značajan, kurs može da apresira i nominalno i realno. Recimo, pre neki dan sam bio u Rumuniji, gde je u poslednje vreme došlo do značajne apresijacije leia, koji će inače da dozivi denominaciju, otpisaće četiri nule. Ovo je posledica, tako kažu u Bukureštu, spekulacije jer će centralna banka uskoro preći na režim ciljane inflacije, pa ne bi trebalo da redovno interveniše kako bi onemogućila suvišnu volatilnost kursa.

Zemlje koje su imale realnu apresijaciju i pošto su izašle iz krize kursa, recimo Mađarska, gledale su da nominalno depresiraju kako ne bi dozvolile da realna apresijacija bude veća nego što je to održivo. Inače, do nje u svakom slučaju mora da dođe ukoliko jedna zemlja ima višu stopu rasta od, recimo, euro zone. Vodi se veoma interesantna i živa rasprava o tome šta je uzrok toga, a najviše se pominje Balasa-Samuelsonov efekat (oko koga, da to ponovim, nema saglasnosti).

Dakle, kada rastu cene izvoznog sektora, jer raste izvoz, tada će, u nekom času, početi da rastu i cene sektora usluga, to jest onog sektora gde se ne proizvodi za izvoz. U zbiru, to će dovesti do realne apresijacije kursa, koja ne mora ali i može da predstavlja problem. U tim okolnostima, obično se preporučuje nominalna depresijacija, kako bi se umanjio efekat rasta cena.

Realna apresijacija može da bude posledica velikog priliva stranih investicija, koje, ako povećavaju izvoz i idu zajedno sa povećanjem štednje, ne moraju da budu problem za kurs čak i ako je on strogo fiksiran, recimo kao u baltičkim zemljama. No, izvoz može da raste i ako nema prevelikog priliva stranih investicija, kao što se vidi u Sloveniji. Tako se verovalo da je kurs sredstvo uravnoteženja tekućeg računa, pa se pribegavalo ne samo nominalnoj depresijaciji, već i ograničenjima na strana ulaganja.

U jednom broju zemalja srednje Evrope se prešlo na ciljanu inflaciju, jer se smatralo da je potrebno razviti tržište novca i prepustiti, koliko je to moguće, kurs tržištu. Ovo nije politika koja se svuda može primeniti, jer ima zemalja gde monetarne i fiskalne vlasti nisu za to sposobne. Ukoliko nisu, tada može da se dođe u situaciju da je kurs tako rđavo određen da je potrebno realno prilagoditi plate. To je on, ako sam to dobro razumeo, što će pokušati srpska vlada. Biće zanimljivo posmatrati.