Srpski državni neprijatelj broj 1

Vladimir Popović, direktor Biroa za komunikacije u Vladi Zorana Đinđića, je osoba čije izjave i postupci izazivaju kontroverzne reakacije u srbijanskoj javnosti. Iako je u životu dao samo dva intervjua, o njemu su u srbijanskim medijima objavljene stotine tekstova. Mnogo se pisalo u vreme dok je obavljao funkciju ali još intenzivnije kada ju je u julu 2003. godine napustio. Ovaj četrdesetpetogodišnji diplomirani ekonomista, od kraja osamdesetih se bavi marketingom. Agencija „Spectra“, koja deluje u sklopu svetske marketinške agencije „Ogilvy“, čiji je dugogodišnji direktor, jedna je od najstarijih takvih kuća osnovanih u Beogradu. Zajedno sa „Spectrom“ radio je sve izborne kampanje Demokratske stranke: od kampanje „pošteno“ 1993., do DOS-ove septembra 2000. pred rušenje Miloševica. Kako mnogi tvrde u Vladu je ušao nevoljno na nagovor Đinđića, a napuštajući je za sobom je ostavio

gnev mnogih urednika i novinara srbijanskih medijskih kuća protiv kojih je pokrenuo mnoštvo krivičnih prijava.

 Njegovi neprijatelji tvrde da je zahvaljujući dobrim kontaktima uspeo relativno brzo da se obogati radeći na uvozu nafte u vreme sankcija. Ovaj kontraverzni i temperamentni biznismen i prijatelj pokojnog premijera Zorana Đinđića, ima jedan nežan nadimak – Beba. Popović objašnjava da je nadimak dobio zahvaljujući starijem bratu koji je željno iščekivao njegovo rođenje. DANI: Kako je izgledao Vaš život u proteklih godinu dana otkako je na vlasti koalicija DSS-G17-SPO?

POPOVIĆ: Kao život većine građana u ovoj zemlji. Uz, priznajem, jednu „privilegiju“: od nove valsti sam, u zavisnosti od toga kada im je ko vise smetao – Čedomir Jovanović ili ja – imao tretman državnog neprijatelja broj jedan ili broj dva. Kada za ministra policije imate dokazanog lopova, za ministra pravde Brozovog sudiju poznatog po spaljivanju knjiga, na mestu direktora nacionalne televizije neškolovanog, znojavog siledžiju iz Podujeva, onda Vam je jasno da se u zemlji sa takvom Vladom normalni ljudi ne osećaju dobro. Gotovo svaki potez dosadašnje vlasti samo je potvrda onoga sto smo nekada govorili: Koštunica je nesposoban, jalov, zao političar, a njegova stranka mračna, fasistička i destruktivna. Srbi ce se brzo uveriti da je Koštunica, (mada mu Nebojša Čović opasno konkuriše) najpokvareniji političar u poslednjih dvesta godina srpske istorije, koji to, zahvaljujuci grimasama i masci koju ima umesto lica, pokušava da prikrije. Njegova ambicija da postane Ljotic „Cyber Srbije“ će ostati samo želja, a on će

ostati upamćen kao „zločinac sa grimasom“. Da su građani to delimično shvatili pokazuju i rezultati nekoliko poslednjih izbora, na kojima njegova partija osvaja između 5 i 10 odsto glasova. Tragično je samo to što će on, uz pomoć inferiornih političara i stranaka, ali na žalost i stranke pokojnog Zorana Đinđića, bez problema vladati i kada bude imao samo dva posto poverenja.

DANI: Sa promenama u Vladi došlo je i do promena u Demokratskoj stranci. Gde ste Vi u svemu tome?

POPOVIĆ: Promene u stranci započele su mnogo pre nego su se i formalno desile. Projektovane su onog trenutka kada su vlasnici naših sudbina i života, nosioci tapije na patriotizam izgubili Miloševića. U panici, morali su mu izmisliti naslednika – Koštunicu. Kada kažem – vlasnici naših sudbina i života - mislim na crkvu, vojsku, Akademiju, Miloševićeve biznismene, tajne sluzbe i ubice koji su ubijali po njihovom nalogu. Njima je Zoran Đinđić bio jedini neprijatelj i zato ga je trebalo uništiti. U početku ne fizički, ali su kasnije shvatili da je to jedini način da ga se reše. Dakle, najpre su pokušali da ga kompromituju, na isti način kako su to činili u vreme Miloševića. Prvi srpski demokratski premijer i čovek koji je Srbiju pokušao da povede u Evropu, bio je „izdajnik“, „Švercer cigareta“, „naručilac ubistava“... Deo tog širokog „patriotskog“ fronta postala je i nevladina organizacija „Atlantski savet“, u koju su ušli srbijanski političari i balkanski masoni, potpomognuti engleskim nevladinim organizacijama. Goran Svilanović, Boris Tadić, Krga, Davinić, Homen, Čović, deo su političara osnivača ove družine, koja je na svoje čelo, uz Čovićevu podršku, postavila Vladana Živulovića Serafima, brata po šestaru i visku. Oni su bili samo eksponenti vojno industrijskog lobija, predvođeni Miloševićevim trgovcem oružja i Serafimovim kumom, Milivojem Reljinom. Pored ekonomskih interesa, imali su i politički cilj: smenjivanje Đinđića sa mesta predsednika DS-a i dovođenje Tadića, koji bi sa Koštunicom lako napravio vladu „kohabitacije“. Građani Srbije bi tako shvatili da krivac za nedogovor između Koštunice i Đinđiće nije Koštunica nego ovaj drugi, kome su službe i njihovi mediji već prilepili etiketu „kriminalca“ i „lošeg momka“. Sa takvima, kao što je poznato, „dobri“ Koštunica ne može da sarađuje. Ali zato može sa Tadićem,čija je „dobrota“ slična Koštuničinoj. Još u proleće 2002. godine, mislim da je čak i tadašnji DB sprovodio istragu oko toga. Na žalost, na čelu DB-a tada su već bili Bracanović i Andrija Savić, kojima su „šefovi“ bili vojna bezbednost i i kriminalci, a ne Vlada Srbije ili Zoran Đinđić. Kada je Boris Tadić postao savezni ministar vojni skoro ceo Atlantski savet je ušao u Ministarstvo odbrane, pa je tako ova družina dobila i institucionalni okvir. Svog šefa Vladana Živulovića Serafima najpre postavljaju za predsednika, a zatim i za direktora Fonda za reformu vojske. Kada znate da taj Fond treba da prodaje imovinu JNA i kupuje sve po nalozima NATO-a, onda je jasno o kolikim se parama radi. Zločin od 12. marta samo im je olakšao započeti posao. Na čelo Demokratske stranke morao je doći neko koga žele akademici (danas uglavnom svedoci odbrane Miloševića), Crkva, UDB-a, vojna obaveštajna služba, patriote i heroji iz ratova 90-ih, „politički korektan“ Beograd... Neko ko će biti miljenik svih i Soroša i Radovana.

DANI: Zašto o svemu ovome niste ranije pričali i obaveštavali javnost?

POPOVIĆ: Kako nisam, ali ovi o kojima Vam pričam su i formalno i neformalno vladali državom, kontrolisali medije, i tada bili „politički korektni“. Njih se nije smelo napadati. Oni su osnivali ove tabloidne novine koje su kriminalizovale Zorana Đinđića i radile na rušenju Vlade. Krunski dokaz njegovog „kriminaliteta“ bilo je korišćenje aviona Stanka Subotića, evropskog biznismena (između ostalog i veletrgovca cigaretama) srpskog porekla, iako se istim tim avionom, i pre Đinđića, vozio ambasador SAD Montgomeri. Ali matrica da su uz Koštunicu, Čovića, Dinkića i ostale „korektne“ političare uvek ugledni i uspešni biznismeni, a uz Đinđića sumnjivi ,kontroverzni ili čverceri, proglasila je i Subotića negativnim. Na žalost, u tim napadima su učestvovali i neki članovi Demokratske stranke koji danas sede u njenom predsedničtvu. Sa sličnim optuzbama nastavili su i posle Zoranovog ubistva, ali uvidevši da se time zameraju narodu i gube popularnost, brzo su promenili model napada. Prestali su da napadaju Zorana direktno, ali su nastavili sa satanizacijom njegovog okruženja. Najčešće Čedomira Jovanovića, mene ili onih ministara i članova Zoranove vlade koji su bili spremni da kažu istinu.

DANI: Da li je moguće da Zoran Đinđić i ljudi bliski njemu nisu mogli medijski da odgovore svim tim, kako kažete

neosnovanim napadima?

POPOVIĆ: Ne „kako ja kažem“. To jesu neosnovani napadi jer, kao što znate, nijedna optužba nikada nije dokazana. Nije ni trebalo da bude, jer te priče su imale jednokratnu svrhu – da se popune njihovi mediji. Tekstove su pisali novinari-plaćenici, po nalogu državne i vojne bezbednosti. Jasno je da napad nije bio samo medijski i zato se na njega nije ni moglo tako lako odgovoriti. Drugi veliki problem je bio to što oni koji su znali da su ovo laži nisu hteli da se zameraju jer oni su zaboga politički korektan deo društva poznat po svojim principima koji su: „Ne moramo mi! Nema smisla! Ne talasaj!“

DANI: Razumljivo je da Vas napadaju vaši politički neistomošljenici, ali zašto to čine i oni koji bi trebalo da Vas podržavaju?

POPOVIĆ:Mislim da je razlog što i jednima i drugima saopštavam istinu direktno u lice. Ovo podneblje istinu ne prihvata, ovde važe druga pravila. Što si više pokvaren i neiskren, zagonetan ili tajanstven to ti je omiljenost veća. Ovde se “cene” ljudi poput Mileta Isakova, bivšeg potpredsednika Vlade jednog kafanskog novinara, alkoholnog ovisnika i dugogodišnjeg informatora UDB-e. Jedinog građanina Srbije sa potvrdom DB-a da za njih nije radio. Ušao je u Zoranovu vladu i odmah krenuo da ga vređa, kleveće i napada, a to je ovde nazivano “objektivnim”i “integritetnim” članom vlade jer napada i ruši sopstvenu vladu !!!

Ako je trend da se napada Milo Đukanović i Crna Gora, utrkivaće se ko će ih više vređati i podmetati ali im neće smetati da dođu i mole ga da im pomogne, bilo za stranku, firmu ili porodicu. Urednik novina koju su ga danima satanizovale, moliće da plati put novinaru na festival, ili nešto slično. Ovde se preko toga prelazi, ne priča se javno ali se ogovara tajno. Kada prekršite ta pravila, što ja stalno radim, dođete u situaciju da se zamerate skoro svima.

DANI: Vi ste dolazili u sukob i sa stranim ambasadorima u Srbiji?

POPOVIĆ: Nažalost Zorana i njegovu Vladu rušili su i trećerazredni službenici stranih administracija, koji su se ovde ponašali kao gubernatori. Za Zoranovog života imali su status koji su i zasluživali i zato su mu se neki i tada svetili, a posle njegove smrti rasturali su i vladu i privredu kako su hteli. Predvodio ih je američki ambasador Montgomeri koji je zbog zloupotreba ranije smenjen, a danas provodi penzionerske dane u kući u Cavtatu koju je dobio od čuvenog HDZ generala Šuška! Ostali ambasadori poput engleskog Craforda, francuskog Kelera ili OEBS–ovog Masarija, ponašali su se kao njegove sluge. Drskost u njihovom ponašanju i osionost u unutrašnjem političkom mešanju pokazali su čekajuci rezultate republičkih izbora decembra 2003. u prostorijama mafijaške organizacije G17 koju su finansijski pomagali, a neki, poput Nemaca, pomažu ih i dan danas. Snishodljivost naših političara omogućila im je delom ovakav uticaj, a nekima koji su čak i od svojih sopstvenih država povučeni zbog zloupotreba i malverzacija, kao na primer Timonije (obaveštajac u francuskoj ambasadi koji je sigurno najviše zla naneo novoj demokratskoj vlasti u Srbiji) dala I nagrade. Njemu je predsednik zajednice, Sveto Marović dodelio orden za nekakve zasluge. Kakve zasluge? To valjda jedino Marović zna.

Vladimir Beba Popoviæ i Èedomir Jovanoviæ (Foto: FoNet)

DANI: Da li ste Vi član Demokratske stranke?

POPOVIĆ: Ne, nisam, iako sam toj stranci dao i pomogao više nego većina današnjeg rukovodstva. Može se biti veliki navijač nekog kluba i bez članske karte. Danas mi je pak drago što tu člansku kartu nemam, naročito kada vidim da strankom rukovodi Slobodan Gavrilović, VK radnik-marksista, koji je po nalogu Tita i partije proganjao liberale u Srbiji sedamdesetih godina, a staž u DS-u pravio napadajući i vređajući Đinđića. To je čovek koga je RTS od 1996. do 2000. redovno citirao u svojim Dnevnicima, jer se u napadima na Đinđića nije razlikovao od lidera JUL-a, radikala ili SPS-a.

DANI: Zbog čega je, po Vama, Zoran Đinđić ubijen?

POPOVIĆ:To treba da se zapitaju građani Srbije dok gledaju šta se dešava posle njegove smrti i kome je sve „svanulo“. Ja znam odgovor, a građani neka procene da li je ubijen da bi primitivni i masni sluga svih gazda, a posebno profesorice Marković, postao direktor nacionalnog servisa i tu doveo one svoje mučenice, a svojoj ljubavnici iz Duvna ispunio želju iz detinjstva da može da vodi TV Dnevnik? Da li je ubijen da bi interesna grupa G17 postala stranka i sa svojim finansijerima opljačkala Srbiju?! Ili možda da pisci Memoranduma i neuspešni političari ponovo dođu do moći ili uticaja?! Da nesposobni i jalovi Koštunica zasedne u Zoranovu stolicu?! Da bi Tadić mogao da leči kijavicu na VMA, odakle u pauzi između poseta Rada Bulatovića, šefa UDB-e, Koštunice i vrha DSS-a, piše udvorička pisma?! Možda i zbog toga da ratni zločinci mogu da se osećaju slobodni, a ubice bezbedno?! Mislim da je JNA potpuno zaokružila ciklus i posle 60 godina preuzela apsolutnu vlast u ovome što je ostalo od nekadašnje Jugoslavije. Oni su tu Jugoslaviju rasturili, postavljali Miloševiće, Tuđmane, Izetbegoviće, zapocinjali ratove i potpisivali kapitulacije, stvarali Karadžiće, Mladiće, Gotovine, Šuške, Nasere i od njih pravili heroje.... Oni danas u Srbiji imaju i premijera, i Vladu, i Skupštinu, i predsednika po svojoj meri.

DANI: Vojska je institucija kojoj se najviše u ovoj zemlji veruje.

POPOVIĆ: Paradoksalno je ali i tačno da najveće poverenje imaju institucije koje su najviše zla nanele ovim narodima.Vojska, Crkva, Akademija su najodgovornije za sve nesreće koje smo pretrpeli. Njihov lažni patriotizam, srbovanje, zloupotreba nacionalnih osećanja, koncept stvaranja Velike Srbije, decenijama su uništavale sve pred sobom. Izgubljeni ratovi, slom koju su Srbi doživeli tokom 1999. godine i započete reforme za trenutak su im ograničili uticaj, ali su ga na žalost brzo vratili, zato što je proces evropeizacije Srbije, koji je započeo Zoran Đinđić, zaustavljen. Da nije bilo Zorana, Slobodan Milošević bio bi predsednik Vlade Vojislava Koštunice. Pogledajte, danas se ponovo afirmisu „tradicionalne srpske vrednosti“, kao pre trinaest godina.

DANI: Na šta konkretno mislite?

POPOVIĆ: Ponovo akademici vode glavnu reč u političkom životu Srbije. I najveću stranku u Srbiji – Demokratsku, uspeli su da stave pod svoju kontrolu. Danas ubice najviše veruju crkvi (i Kostunici), poste dok pripremaju ubijanja nevinih ljudi, poručuju da treba čitati samo dela proverenih Srba: Kapora, Crnčevića, Đoga, Bećkovića, Nikolaja Velimirovića... U ćelijama ih posećuju vladike, a svi zajedno nose majice sa Karadžićevim likom i plaču na premijeri Emirovog filma. Među vladikama imate pedofile, homosekcualce, doušnike državne i vojne bezbednosti, ljubitelje kalašnjikova i noževa, one koji su ratovali po Bosni, a mrzeli Miloševića jer je izgubio rat. Nekima od njih Milošević nije kriv što je vodio ratove, već što ih nije dobio. Miloševića su sa istih pozicija kritikovali i napadali i vaše kolege novinari, posebno oni koji su bili u ratnim štabovima Biljane Plavšić ili ratnoj SRNI. Takav je na primer Željko Cvijanović, koji je došao u Srbiju kada je Milošević uveo blokadu na Drini, kako bi mu se svetio zbog toga što je prekinuo svetu misiju. Kritikujuci Miloševića, dobijali su od jadne srbijanske nacionalističke elite zvanja opozicionih novinara i sa takvim titulama, opranih biografija, dočekali su 5. oktobar. Naravno, odmah su krenuli u stanizaciju i napad na Đinđića, jer je on bio arhineprijatelj ove ološi i hulja stvorenih poslednjih petnaestak godina.

DANI: Zašto ste onda i pored svega, ušli u Vladu a time i politiku?

POPOVIĆ: Jedino što sam od Zorana tražio posle pobede je da me ne uključuje u bilo kakvu vlast, jer nisam hteo da ulaskom u Vladu na bilo koji način narušim ili ugrozim svoj komoditet i dotadašnji način života. Ipak, zbog prijateljstva prema Zoranu i posle dogovora da će moj angažman trajati samo nekoliko nedelja, preuzeo sam mesto sekretara Biroa za komunikacije i vrlo brzo postao meta napada, najpre onih koje smo srušili - JUL-a, SPS-a i SRS-a, a kasnije i Koštunice i celog fronta koji je oko njega.

DANI: Kako komentarišete optužbe da je upravo Biro kriv za raspad DOS-a, kao i za izlazak DSS-a iz Vlade?

POPOVIĆ: Koštunica je iz besa rasturio i DOS i vladu kada je Miloševic predat Hagu. Tražio se samo povod kako da se kazni “izdajnička” Vlada. Pronađen je u ubistvu Gavrilovića, dugogodišnjeg operativca DB-a, učesnika svih ratnih dešavanja sa kojim je Koštuničin kabinet uključujući i njegovu ženu, pripremao državni udar. Ubili su ga oni kojima je trebao povod da započnu rat, po već oprobanoj sedmojulskoj matrici. Danas sam siguran da su ga ubili isti oni koji su ubili i Pavla Bulatovića bivšeg ministra vojnog a verujem da su izvršioci čak ista grupa koja je ubila urednika lista vojne bezbednosti pod nazivom “Dan”. I u jednom i u drugom slučaju ta su ubistva trebala da posluže da se optuži Vlada i da se preko krvi svojih saboraca skloni politički protivnik. To samo pokazuje monstruoznost njihovih ličnosti, a identičnu krvoločnost i ideološku zaslepljenost kao i njihovih političkih idola poput Mustafe Golubića.

DANI: Hoćete li se sada politički angažovati, boriti se protiv ove Vlade?

POPOVIĆ: Ne, nemam takve planove.

DANI: Da li ste glasali na poslednjim lokalnim izborima u Srbiji?

POPOVIĆ: Nisam, kao ni preko 70 procenata građana Srbije, jer nismo imali za koga. Drugo, izbori služe da kad ih neko izgubi ode, a ne kao ovde da Koštunica dva puta za redom gubi izbore, ali ostaje na vlasti . Dva puta mu za redom Srbija kaže - nećemo te, ali se on ne da. Nažalost, o tome odlučuju starci poput Dobrice Ćosića, koji iako 60 godina vladaju i uništavaju ovu državu hteli bi još malo. Sad im je baš najslađe. Ova družina staraca, samoproglašenih nosilaca tapije na upravljanje Srbijom, uspela je za samo nekoliko meseci da od DS-a napravi nacionalističko- estradnu stranku pa umesto da birate političare oni vam nude patriote, pevače, glumce, mađioničare, iluzioniste i naravno sportiste, posebno one koji su Miloševiću trčeći sa raznih takmičenja sa osmehom predavalizastavice i potpisane lopte, a Zorana sramno i javno bojkotovali.

Foto: FoNet

DANI: Da li Vi vidite nekoga ko bi mogao da nastavi misiju Zorana Đinđića?

POPOVIĆ: Stvar sa njegovom misijom je slična misijama svih velikih ljudi rođenih pre vremena u kome su živeli – biće velika i snažna tek kada prođu godine. To je kao sa Đordanom Brunom: svi su ga se u početku odricali, plašili da kažu da su ga i poznavali, a danas se potomci onih koji su mu sudili hvale da su bili njegovi rođaci.Ovde se ime Zorana Đinđića i njegova veza sa Demokratskom strankom pominje samo kada to koristi onima koji na predizbornim mitinzima prikupljaju glasove. U drugim prilikama, Zoranovo ime ni ne pominju, da se ne zamere onima sa kojima kohabitiraju. U toj lažnoj predstavi, glavni nastavljači i promoteri njegove politike su osobe koje su, dok je bio živ, jedino znale da ga kritikuju i vređaju, a danas se šepure na mitinzima Demokratske stranke i najsanžnije aplaudiraju na pominjanje njegovog imena. Jedan od takvih je Čedomir Čupić, političar u neuspešnom pokušaju... Setite se samo kakva je glorifikacija Zoranovog lika i dela nastala nakon njegove smrti. Utrkivali su se u predlozima šta će se po njemu pre nazvati: aerodrom, Trg Republike, ulice, gradovi, škole... Sve se na kraju svelo na jednu sramnu limenu tablu na izgaženom travnjaku Trga Republike, koju su sa neskrivenom strašću isčupali isti oni koji su palili džamije sedamnaestog marta ove godine. Dan kasnije, njih su abolirali Koštunica, vladike, akademici i Boris Tadić naravno, koji su predvodili njihovu kolonu u litiji od zgrade Vlade Srbije do hrama Svetog Save.

DANI: Po Beogradu se priča da Čedomir Jovanović osniva političku stranku. Hoćete li učestvovati u tome?

POPOVIĆ: Ta neistinita priča dolazi iz rukovodstva Demokratske stranke, a u tome joj pomaže direktno Služba državne bezbednosti. Oktobra 2003. godine je napravljen dogovor Koštunice i Tadića kome su prisustvovali i Dragoljub Mićunović i otac Borisa Tadića, akademik Ljubomir Tadić. Dogovor je podrazumevao način podele vlasti u Srbiji i sklanjanje iz DS-a ljudi koji nisu po volji Koštunici i koji će ga podsećati na politiku njegovog arhineprijatelja Zorana Đinđića. Želje su bile zajedničke. Najveći problem koji je Tadić imao bio je i ostao Čedomir Jovanović, zato što je, iako mlađi od svih, jedini pored talenta, imao političko znanje i hrabrost.Takav je predstavljao ogromnu opasnost za lenjivce i neznalice koji su se dočepali vlasti. Preuzeli su stranku sa kojom ne znaju šta da rade. Stranka traži politiku koju oni nemaju. Prepoznatljivi su po tome da se nikome ne zameraju... Oni su „korektni“, obilaze gorane, trudnice, pionire i pčelice! Sve vole i svi ih vole. Istovremeno u senci tih ljubavi i kohabitacija dojučerašnji podstanari iznajmljenih soba beogradskih gazdarica, danas zidaju zgrade, fabrike, lokale, pekare... Vojislav Koštunica kaže – mi smo Vlada koja nema afera. Naravno da ih nema, jer on ih je i pravio. Opozicija ne postoji. Setite se kako je napadan Zoran Đinđić kada se zbog bezbednosti preselio na Dedinje. Razvlačili su ga po novinama jer je, zaboga, imao obezbeđenje. Stranka je ćutala. Danas stranka protestuje zbog fotografija Tadićevog obezbeđenja objavljenim u novinama, ili novinarskih pitanja o tome koliko ljudi sa njim putuje u inostranstvo. Danas znaju da se pozovu na bezbednosne razloge. Sta se to promenilo? Niko nije komentarisao to što Tadić, nakon odlaska sa funkcije ministara vojnog, nije napustio kuću koja mu je dodeljena dok je vršio tu fukciju i zašto ga danas, pošto je postao predsednik Srbije, čuvaju Kobre! Ne, to nisu teme. O tome sa sada ne piše.

DANI: I Vi imate obezbeđenje.

POPOVIĆ: Na zalost da. Pored privatnog, dobio sam i policijsko i to na osnovu procene moje ugroženosti. Ustvari, mislim da su mi to obezbeđenje dali kako bi, u slučaju da mi se nešto desi, imali alibi da su sve profesionalno uradili. Dok me jedan deo MUP-a „čuva“, drugi me prati, prisluškuje, proganja i polako priprema.

DANI: Kada Vas je pre nekoliko godina jedan kolega iz Biroa pitao da mu prodate cipele, odgovorili ste mu pitanjem – koliko su ti stara kola? Koliko to novca može da ima čovek čije cipele koštaju kao jedan automobil?

POPOVIĆ: Vaše pitanje odslikava dve stvari: jednu - kako izgleda novinarstvo danas i drugu - kako se lako manipuliše poluistinama. U septembru 2000., tokom kampanje za rušenje Miloševića, moj drug Gaca Gavrilović mi je kazao kako mu se jako dopadaju cipele koje sam nosio. Ponudio sam da mu kupim iste takve, čim otputujem. Gaca, koji je inače cinik, mi je odgovorio da bi sam mogao da ih plati jedino u slučaju da proda neki svoj polovan automobil. Ta je priča lako prekomponovana kako bi se prikazala nepostojeća bahatost i osionost ljudi oko Đinđića koji, u zemlji gde je plata 100 eura, troše na cipele celo bogatstvo. Za to vreme, skromni, dobri, fini Koštunica nosi cipele koje ne bi poželeo ni jedan Srbin.

DANI: Da li je takva i priča da ste suvlasnik televizije „Pink“ koja je angažovala američke konsultante BGR koji su upravljali predizbornim kampanjama SRS za predsedničke i lokalne izbore. Da li je moguće da stojite iza toga?

POPOVIĆ: Još gora. Ova nema ništa tačno. Jedino je tačno da sam sa Željkom Mitrovićem bio prijatelj pet godina pre nego sto je ušao u politiku, dok je bio i nakon što je iz politike izašao. Politički sam se od njega uvek razlikovao, svađao, ponekad čak nismo govorili mesecima, ali sam uvek, u užem i širem društvu, držao njegovu stranu, kao na primer u slučaju napada konkurentskih televizija na ono što je stvorio. Ova „zaštita“ je tumačena kao finansijski interes ili vlasništvo u kompaniji. To su uglavnom širili loši ljudi i političari koji izmišljaju ili napadaju pojedince, a onda se nude da mire i smiruju tenzije. Takav je Nebojša Čović, koji je 12. marta, odmah po uvođenju vanrednog stanja, vrišteći tražio od Dušana Mihajlovića, bilo nas je desetak prisutnih, da se uhapse Željko Mitrović i Bogoljub Karić. Bezuslovno i hitno! Kada ga je zbunjeni Mihajlović tri puta pitao zašto baš oni, nije davao objašnjenje, ali je deformisanog lica arlaukao da su oni lopovi i kriminalci koji drže medije i slično. Iste večeri zvao je Karića, a sa Pinkom i njihovom informativnom redakcijom, posle samo nekoliko meseci, postao najbolji prijatelji. Srbija! Deo pitanja koji se odnosi na radikale je laž koju širi šef današnje UDB-e Rade Bulatović i bivši saradnik sve tri sluzbe post Titove Jugoslavije, kao i njegov kum, neizalečeni narkoman i Koštuničina siva eminencija pravosuđa u Srbiji, Gradimir Nalić. On je koordinator advokata kriminalaca i naručilac tekstova po štamparskoj kanalizaciji današnje Srbije. Priča o mojim vezama sa radikalima imala je cilj da iskompromituje mene i Jukom, jednu od najuglednijih nevladinih organizacija koja je stala u moju odbranu od hajke i proskripcije koja se protiv mene ovde vodi. Kvalitet ljudskog materijala kod nas je jako loš. Balkan je na žalost, genetska deponija. Pravilo je da nema pravila. Sposobni ste ako ste prevrtljivi. Slobodan Vučetić, Vida Škero, Lepa Karamarković, Miroljub Labus, samo su neki od stotina ličnosti u Srbiji koji su do funkcija i pozicija došli zahvaljajući Đinđiću, ali su prvi postali njegovi kritičari, a posle pokušaja atentata kod hale Limes, branili su odluku da atentator bude pušten. Ambasador SCG u Nemačkoj, Milovan Božinović, postavljen je na Zoranov zahtev. Dok je bio živ hvalio se da su drugovi sa studija. Nakon 12. marta, lepio je Koštunicine postere po ambasadi (mislim figurativno, ne mora ambasada da demantuje). U takvoj sredini, sa takvim karakterima je lako manipulisati, lagati i podmetati.

DANI: Legija i pripadnici zemunskog klana su vas nekoliko puta pomenuli na suđenju za ubistvo premijera: da ste bili u senci firme’„Defense road“, da je u dogovoru sa DOS-om, dakle i sa Vama, Legija prodavao heroin u zemljama zapadne Evrope i slično...

POPOVIĆ: Legija i ostala ološ samo otvaraju usta, a iz njih govore Koštunica i njegovi savetnici, vrh DSS-a, Rade Bulatović, Jočič, Nalić, Mihajlov... „Argumenti“ ovih ubica se ne koristi samo za njihovu odbranu, jer je svima jasno da je ona nemoguća. Oni služe kao potvrda lazi kojima je Koštuničin kabinet trovao javnost. Na njihovu žalost, propada im plan i već počinje međusobna nervoza i svađa ko je za to kriv. Ubrzo ćete videti kako će Koštunica skloniti ovu ekipu i praviti se kao da ih nikad nije ni poznavao. Doživeće sudbinu Ljiljane Nedeljković. Međutim, bez obzira na sve, problem koji oni danas zajedno imaju je taj što nema građanina Srbije koji veruje da je Legija rešio sam, bez ičije podrške, da jednog dana ubije premijera. Čija je to podrška bila, biće otkriveno pre ili kasnije . To je ono što žulja neke po Srbiji. Prva Koštunicina izjava 12. marta je bila da treba napraviti koncentracionu vladu. Tokom istrage je utvrđeno da su Zoranove ubice planirale da će posle ubistva biti formirana koncentraciona vlada, a ne uvedeno vanredno stanje! Da li je to slučajno? Ne znam, ali da će biti otkriveno - to znam. Kada u filmu ili knjizi otkrivate ubicu, pomagače ili saučesnike, uvek tražite motiv - ko tu ima najveću korist.

DANI: To su ozbiljne optužbe.

POPOVIĆ: Žao mi je, ali ću Vas podsetiti da je tokom istrage utvrđeno da je postojao razgovor između Legije, Spasojevića i ostalih članova bande da se nakon ubistva premijera napravi koncentraciona vlada na čijem čelu će biti Nebojša Čović! Da li je to slučajno? Da li je Čović to znao ili ne - neka utvrdi sud. Koštuničini savetnici su se viđali sa ubicama neposredno pre atentata. Najpre su tvrdili da se nisu viđali, a kada se tokom istrage utvrdilo da lažu, priznali su, ali uz objašnjenje da su morali zbog ekonomskih razloga! Koštunica je građanima objašnjavao da je potpuno normalno da se šef vojne službe i savetnik za bezbednost viđaju sa ološima i ubicama. To je „deo njihovog posla“! Kakvog posla to treba objasniti. Međutim, lakše je skrenuti pažnju javnosti drugim temama, lažima, fotografijama u novinama sa obdukcijskih nalaza... Pronalaze se novi „svedoci“. Kada stotinu njih kaže da je prilikom atentata čulo dva pucnja, naći će se jedan koji kaže da je čuo i treći! Advokati ubica su ovde nosioci istine. Na delu je restitucija Miloševićevog režima, jer suđenje Legiji je u stvari suđenje politici koja je vođena u Kninu, Benkovcu, Mostaru, Tuzli, Karlovcu, Srebrenici,Vukovaru, Beogradu. To je suđenje politici tvoraca Memoranduma, kao i crkvi u koju vjeruju ubice. Odbrana ubica je odbrana podgojenih stomaka srpskih «patriota», njihovih benzinskih pumpi, hotela, kuća ili napunjenih računa po inostranim bankama. Suđenje Zoranovim ubicama je suđenje i onim medijima koji poput fašističkog nedeljnika NIN pomažu odbranu Legije, Zvezdana Jovanovića i ostale braće po srpstvu više nego plaćeni advokati. DANI: Koje novine Vi čitate?

POPOVIĆ: Naše novine ne čitam iz higijenskih razloga, ali imam sektor koja se time bavi i koji skuplja sve što se o meni piše. To ili šaljemo advokatima, pa tužilastvu ili podnosim pojedinačne privatne tužbe. Tekstove skupljam jer moji advokati pripremaju i tzv. Slučaj Popović, koji će poslati Sudu za ljudska prava u Strazburu. Trenutno imam devetnaest sudskih procesa i to u najvećem broju protiv kriminalnih tabloida, napravljenih od najgoreg ološa koji živi u Srbiji. Skrivajući se iza tržisnih principa, stvorena je novinarsko-kanalizaciona forma medija koje pune službe državne i vojne bezbednosti, političke stranke, tajkuni iz Miloševićevog vremena, kriminalci i njihovi još gori advokati. Na žalost, i DS nije ostala imuna na ovaj model vođenja politike, pa su tako oni koji su stvorili aferu Bodrum, falsifikovali avio karte, vaučere, granične pečate, u ovakve medije puštali „poverljive“ informacije da iza toga stojimo Čedomir Jovanović i ja. Zato će se uskoro, pored novinara koji su to prenosili, na sudu naći i pravi učesnici ove afere.

DANI: Kada će Srbija ući u Evropu?

POPOVIĆ: Sa ovom vlašću nikad. Na sreću, oni neće dugo. Ne može vlast da laže i Evropu i svet da će sarađivati sa Hagom, da će tražiti Karadžića i ostale, a da istovremeno šef BIA-e i dojučerašnji Koštuničin savetnik za bezbednost koji treba da ih traži, zajedno sa šefom KOS-a i Lukom Karadžićem po kasarnama promoviše knjigu Radovana Karadžića. Ili načelnik generalštaba Krga, o čijim političkim stavovima i nedemokratičnosti možete čitati u knjizi Vojna tajna, koji je, kad je Šljivančanin uhapšen, sa svojim ministrom Tadićem tajno otišao u civilni zatvor da mu se izvinjavaju i mole za oproštaj. Ne postaje se Evropljanin samo brijanjem staljinovih brkova. Svi u Novom Sadu znaju ime sluzbenika BIA-e, detasmana u Novom Sadu, koji je javio Hadžiću da beži. Upravljanje državom dato je fašistima poput Radoša Ljušića, komunističkim, skojevskim batinašima, kakav je Nikola Milošević, ministarima koji izbacuju Darvina iz škole, jer se time dodvoravaju vladikama... Povratak ideologije „zarđalih kašika“ ne vodi Srbiju u Evropu, već u Turkmenistan. Podrška koju imaju od Demokratske stranke, bez obzira na njihovo deklarativno zaklinjanje Evropi i zaricanje američkom predsedniku, samo ubrzava degenerativni proces. Zato, ukoliko Tadić ne raskrsti sa tom politikom pomirenja i nezameranja kojom ga uče ljudi koji su sa obe noge u grobu, za manje od godinu dana postaće novi Milutinovic. Ne čak ni Fortest Gamp, kako ga danas zovu u Beogradu.

DANI: Zanimljivo je da ste i posle svega još uvek u Srbiji. Da li je bilo trenutaka kada Vam je sve dosadilo i kada ste pomislili da odete negde daleko i uživate bez optužbi i procesa?

POPOVIĆ: Poslednjih nekoliko godina, ako izuzmemo period kada sam bio angažovan u Birou, živim delom ovde, delom u inostranstvu. Po napuštanju rada u vladi, ponovo sam u fazi delimičnog dvostrukog načina života. Pokušavam da se organizujem kako bih život nastavio na nekom drugom mestu, ne samo zbog optužbi i procesa, već i zbog toga što je došlo vreme za privatan život i porodicu, koju zbog politike do danas na žalost nemam. Ipak, zbog jednog broja prijatelja, roditelja, delom i posla koji radim, još uvek je ta odluka delimična. Iz lojalnosti prema prijateljima, trenutno sam u Beogradu. Pokušavam time da im olakšam neprilike koje, ni krivi ni dužni, ispaštaju zbog kompromisa ili, kako se to danas moderno kaže – kohabitacije svih sa svima, naročito kohabitacije između ubica Zorana Đinđića i njegovih navodnih naslednika.

DANI: Nekolko puta ste već tokom razgovora upotrebili pogrdne atribute za Srbiju, da je to genetska deponija, da su ovde ljudi lošeg karaktera...

 POPOVIĆ: Da je Balkan genetska deponija ne tvrdim ja već nauka.To je raskrsnica puteva kojima su vekovima prolazile i ukrštale se stotine naroda svih mogućih rasa. I sam pripadam ovom prostoru, ali sam realan. Da su to ljudi lošeg karaktera i podaničkog mentaliteta znamo svi, ali ćutimo. Pa nisu rodoljubi i patriote oni koji kažu da su pripadnici najstarijih ili najčistijih naroda ili da je narod divan, vredan i pošten, kada svi znamo da to nije tačno. Moj patriotizam se ogleda u tome da sam petnaest svojih najlepših godina, petnaest godina privatnog i poslovnog života, uložio bez ikakvih očekivanje ili nadoknade u rušenje jednog nakaradnog, antidemokratskog i diktatorskog režima kako bih svojoj zemlji omogućio da se priblizi vrednostima razvijenog dela planete. Ako je potrebno da se dokazujemo po tome ko je prvi nastao, a vidim da to dokazivanje traje dosta dugo, onda tu kraja nema. Srbi su deset godina izoterijski dokazivali da su najstariji narod na svetu. Sada vidimo da su naučnom metodom i Hrvati izračunali da su najstariji u Evropi. Crnogorci, kojima i sam pripadam, su, kao što je «opšte poznato», preci morskih ali i nekih drugih zvezda. Valjda ne treba da dokazujemo.