Banalni patriotski manevri

Nakon prvih sto dana vladavine, u analizama ovdašnjih političkih eksperata mogle su se pročitati različite ocene o premijeru Vojislavu Koštunici i njegovoj garnituri, među kojima ni laskavih nije manjkalo. Tako je mr Đorđe Vukadinović, glavni i odgovorni urednik časopisa "Nova srpska politička misao" izjavio: "(...) Ali je, uprkos svemu, po svom kadrovskom, demokratskom i, ako hoćete, reformskom potencijalu ovo (bila ?) - nažalost - najbolja vlada koju je Srbija imala uposlednjih 10 - 15 godina (...)"!
Osmotren iz tog ugla, kormilaru srbijanske Vlade bi - među aktuelnim domaćim političarima - najviše pristajala latinska izreka - Hic Rhodus, hic salta, mada u jakoj konkurenciji ni ministar vojni Prvoslav Davinić jedva da je i zaostajao iza Koštunice. Dakle, evo Rodosa, ovde skoči, odnosno, evo Haškog tribunala, pokaži se! Pored mnogih drugih problema, prvenstveno onih koji su ekonomske i socijalne naravi, pomanjkanje saradnje Beograda sa Tribunalom ponovo se javlja, ali ovaj put u krajnje zaoštrenoj formi. Iako je u tom lancu apostrofirano više imena sa ovdašnje političke scene, čini se da je Vojislav Koštunica, dakako po svojoj državničkoj funkciji, možda i najvažnija karika. Da ona ima odlučnosti i opšte političke volje, onda "najboljoj vladi koju je Srbija imala" u poslednjoj deceniji i po izručenju četvorice generala (plus jedan, da se bar ponude ubedljivi dokazi da mu se zameo trag!) ne bi predstavljalo naročitu teškoću. Ali, kako su bar do sada stajale stvari, Koštunica i njegov tim daleko su od tih pretpostavki. Što, naravno, ne mora da bude u oprečnoj relaciji sa izrečenom ocenom o Koštuničinoj Vladi: ona zaista može biti najbolja, ali u ključu "patriotske" apologetike.
Izuzev svetlih trenutaka u vreme Đinđićeve renesanse, saobraćaj na relaciji Beograd - Hag, nikada nije funkcionisao bez zastoja i prepreka. Osim Koštuničinog prigovora o pomanjkanju "dvosmernosti" u komunikaciji, bilo je na toj trasi i (opet Koštuničinih) "devetih rupa na svirali", i (takođe njegovih) "stomačnih tegoba", i "duplih standarda" međunarodne pravde, i totalnog poricanja Tribunala. A nakon sedmomesečne potpune obustave saobraćaja, u času kada se očekivalo da je u Srbiji (Crna Gora je ovde samo posredno u igri) - nakon pobede demokratske opcije i Borisa Tadića na predsedničkim izborima - ipak prevladala svest o međunarodnoj obavezi da se optuženi generali pošalju u Hag, u Beogradu su iznova smišljeni banalni manevri, takođe u koordinatnom sistemu nacionalističke ideologije: ovoga puta u formi "sukoba nadležnosti", i to u vezi sa konstituisanjem Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom na nivou državne zajednice i izborom predsednika toga tela. Pa čim se ta igra završi, saradnja, je li, dakako na "naš način" može da počne!

Ali, ni činovnici relevantnih međunarodnih institucija nisu pali na teme. Sa Ist Rivera u našu je prestonicu stigla vrlo jasna opomena: ako Beograd ne prekine svoje manevre u vezi sa haškim obavezama, izlaže se opasnim rizicima! A da upozorenja međunarodne zajednice nisu prazna puška, domaći se političko-vojni establišment mogao uveriti na temelju događaja s one strane Drine: Pedi Ešdaun je bez pardona "poskidao" 60 funkcionera Republike Srpske - zbog izigravanja saradnje sa Tribunalom!

Evo, konačno je pala odluka, iliti dogovor o tome ko će se prihvatiti predsedničke uloge u Nacionalnom savetu, i baš da vidimo kako će se razvezati čvor u vezi sa izručenjem barem onih optuženika koji su vlastima u Beogradu na dohvat ruke. (Kao da Savet u ovoj stvari bogzna koliko više znači od pukog odlaganja donošenja definitivne odluke i prebacivanja loptice iz jednog u drugo polje odgovornosti!) No, bilo kako da se klupko razmota, poruka tog mučnog događanja ostaje ista. Naime, neprijatna sporenja u ministarskom trouglu Vuk Drašković - Prvoslav Davinić - Zoran Stojković (a mogao bi im se pridružiti i manje eksponirani Dragan Jočić) oko toga čijem resoru pripada čelna pozicija u Savetu, i jednako tako konfuzno tumačenje procedure izručenja optuženih generala valjda do srži razgolićuje činjenicu do koje je mere Srbija u ovom času nespremna, štaviše, možda i nesposobna da se suoči sa novim teškim izazovima iz Haga!

Potvrda toj tezi može se naći i u izjavama nekih članova prve postave Koštuničine vladajuće ekipe iz kojih se (izjava) vidi da dotična gospoda valjda i nisu u stanju da saradnju sa glavnom tužiteljicom Tribunala, gospođom Del Ponte osmotre kroz optiku opšteg državnog i društvenog interesa, nego tu saradnju prelamaju kroz vlastitu prizmu pritisaka "međunarodnih moćnika". Takvo viđenje problema o kojem je reč dodatno opterećuje ionako tešku poziciju srbijanskog premijera, koji upravo ovih dana polaže valjda svoj najteži politički ispit. Dakle, ili će se Vojislav Koštunica poneti kao mudar i odgovoran državnik i bez ikakvog okolišavanja i lamenta u smislu kako "nas svet ne razume" - ispuniti međunarodne obaveze (što bi i njemu i njegovom Kabinetu povećalo kredibilitet i na spoljnjem i na unutrašnjem planu, a, štaviše, možda bi delimično amortizovalo i Maršićaninov izborni strmoglav), ili će se prikloniti nalogu "patriotskog bloka", pomešanom sa pretnjama sve nemoćnijih socijalista - kako će mu izmaknuti oslonac ispod "trona" izruči li generale.

Osim što su dvojica optuženih vojni generali, od kojih je Vladimir Lazarević još u aktivnoj službi, Vojska je i na drugi način involvirana u ove "patriotske" manevre. Na primer, i oštrom kritikom kojom je u Crnoj Gori propraćen predlog Strategije odbrane nakon što je ubačen u proceduru usvajanja. Ne toliko načelnik Generalštaba Branko Krga koliko je ministar odbrane Prvoslav Davinić istrajan je u tumačenjima "daktilografske greške", to jest u tvrdnjama da je ona kamen spoticanja između Beograda i Podgorice, i da nema načina da se "armija zloupotrebi" u slučaju da članice državne zajednice odluče da odu svaka svojim putem. Pa sve i da je tako, u to ne bi poverovali ni generali ni pukovnici (oni najmanje!) koji su pisali Strategiju, to je jedno; a drugo, bez obzira na to što je zapisano u Strategiji, moguće je da se u pukovničkim i generalskim glavama "razdruživanje" izjednačava sa - secesijom.

Inače, ministar Davinić i njegovi istomišljenici polagali su velike nade u to da će im baš Strategija (da je usvojena po hitnom postupku) i "pametno držanje" naših jedinica na jugu Srbije tokom martovske eksplozije nasilja nad srpskim življem na Kosovu - otvoriti vrata Partnerstva za mir na samitu NATO u Istambulu i bez ispunjavanja haških obaveza! Pošto su se i te nade izjalovile, ministar neumorno po domaćim medijima prazni svoju "torbu" koju je, našavši se u Marovićevoj delegaciji, doneo sa Bosfora: najpre, to je "za nas ohrabrujuće saznanje" da su međunarodni činioci na samitu Alijnse po prvi put u istu ravan stavili pred Tribunalom optuženu "braću po materi" i po zločinu - Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Antu Gotovinu; zatim Davinić je valjda dobio neke garancije u Istanbulu da će se na haškim optužnicama naći i prvaci kosovskih Albanaca Hašim Tači i Ramuš Haradinaj.
Dakle, i za ministra odbrane najvažnije je to da se na optuženičkoj klupi nađu - i "njihovi", a ne samo "naši"! Za nastavak zaključka pozajmljujemo jednu misao dr Latinke Perović: "U odnosu prema Haškom sudu i suđenjima optuženima za ubistvo Zorana Đinđića, ogleda se nesposobnost srpskog društva za rastanak sa politikom čiji je modus operandi nasilje, odnosno ratni zločini i politička ubistva. To je nedeljivo."