Enigma na vlasti

Mentalni test ponuđen srpskim biračima u drugom krugu predsedničkih izbora – hoće li odabrati ultra četnika Tomislava Nikolića ili će glasovati za doterano umivenog Borisa Tadića po svim politically correct (čitaj hrvatski: beživotnim) kriterijima tzv. Europe – okončao se, za ovdašnje prilike, velikom pobedom ( 240.000 glasova) u korist predsednika Demokratske stranke, uz neočekivano veliku izlaznost mlađih glasača koji su, valjda, po prvi put shvatili da ih gluvarenje po kafićima i izjave tipa “ne bavim se politikom” neće amnestirati od eventualne nacističke pobede Šešeljevog zamenika.

Pobeda Borisa Tadića, bar na papiru, otvara Srbiji mogućnost da i dalje veruje da je mogućno da ova zemlja jednom/nekad postane integralni dio Europe, ali kako su njegove predsedničke ovlasti male (hrvatski: minimalne) ili nikakve – koliko god su nas kandidati u kampanji uveravali da je riječ o Supermen Prezidentu koji može bukvalno sve: da otvara i zatvara fabrike, projektuje ekonomsku politiku, odlučuje o isporuci haških optuženika, dovodi investitore, smenjuje generale – pitanje je koliko Tadić može ili hoće da se meša tamo gde mu nije mesto.

Nakon dvomesečne kampanje s dvocifrenim brojem ludačkih kandidata za mesto The Presidenta, politička scena u Srbiji više nije ista; serija neočekivanih happeninga, kao u svakoj venecuelanskoj ljubavnoj seriji, obeležila je ne samo sadašnje već i buduće političke pozicije, zanimljive čak i onim Hrvatima koji tradicionalno zabole nježnik glede njihovih najpoštenijih istočnih susjeda. Drugim slikovitim riječima, to otprilike ovako izgleda.

NAJVEĆI GUBITNIK: Dr. Vojislav Koštunica. Ne samo da je njegov tj. Vladin kandidat Dragan Maršićanin (slučajno potpredsednik Demokratske stranke Srbije) ispao u prvom krugu, nego je osvojio najbednije četvrto mesto, daleko iza Tomislava Nikolića, Borisa Tadića i Bogoljuba Karića. Vlada Srbije – fiktivno cirkusko telo kojem u svojstvu nesrećnog premijera/klovna predsedava pomenuti dr. Kalašnjikov – s još nesrećnijih 13,4 odsto glasova za druga Maršićanina u prvom krugu, viđena je za odstrel na prvim sledećim parlamentarnim izborima. Njeno današnje virtuelno postojanje, uz podršku Miloševićevog SPS-a, rezultat je klasične Tadićeve “pičkaste politike”: da ne talasamo, da ih ne rušimo, interes Srbije je bla-bla iznad partijske politike, srpski glasači su umorni od podela i novih izbora… a da u projekciji vidimo kako se Tadić približava Koštunici, makar i zato što lobby iza Tadića (Dobrica Ćosić & Srpska akademija nauka i umetnosti & srpski naci-intelektualci) veruje da Predsednikom može da upravlja na isti način na koji je upravljao Miloševićem u prvim godinama rata.

U svakom od pomenutih slučajeva, Koštunica je gubitnik, što je savršena vijest; manje je savršena vest da Tadić nije imun na pritiske, makar od strane svog oca, akademika Ljubomira Tadića, poznatog hard-core nacionaliste, čija je ljubav ka Miloševiću, početkom devedesetih, prelila čašu četničke strasti i razlila se, kao krvavi šlag, po Hrvatskoj i naročito “srpskoj” Bosni do koje je, nekad, akademiku Tadiću i te kako bilo stalo.

JOŠ VEĆI GUBITNIK: Stranka G17 . Po istraživanjima, danas/ovog časa, nisu u stanju da pređu cenzus, što govori o moralnim (hrvatski: nemoralnim) kodeksima partije koja je s neviđenom lakoćom podržavala Zorana Đinđića, da bi s istom neviđenom lakoćom napadala partiju Zorana Đinđića, ekstremno bila protiv Koštunice i desetak meseci kasnije s Koštunicom ekstremno bila u Vladi, kao da se ništa nije desilo; pljuvali Tadića iz svih oružja u prvom krugu predsedničkih izbora, a nakon poraza njihovog kandidata (Maršićanina), odmah podržali istog Tadića… i sad se nude da budu veza između Tadića & Koštunice, a sutra će, ako treba, podržati Tomislava Merčepa ili Antu Đapića ili Don Antu Bakovića, samo ako su uvereni da će im Merčep/Đapić/Baković pokloniti Ministarstvo finansija gde će se, s parama, osećati kao kuće, a u vlasti. Shit Of The Decade!

OBITNIK: Bogoljub Karić, The Businessman. Do juče poverljivi kadar Slobodana Miloševića & Mire Marković – njihovo objašnjenje: srpski primer protiv nepravednih sankcija; vlasnik tisuće kompanija po svijetu; ugledan i cenjen privrednik; čovek iz naroda; multimilijarder po američkom receptu – na ovim je izborima, u prvom krugu, osvojio impresivnih 18 odsto glasova, što mu daje za pravo da se na narednim parlamentarnim izborima nada mestu premijera u odrešenim koalicijskim okolnostima. Za razliku od tekućeg premijera koji se nigde ne pojavljuje i trudi se da ga nigde nema, Bogoljub Karić – nema sumnje – bio bi po svakom random/radnom defaultu bolji od dr. Kalašnjikova čije ga fiksacije (Kosovo/Hilandar) svakog dana sve više udaljuju od glavnog grada Srbije (hrvatski: Haag) koji mrzi po svakom akademskom nivou.

Karićev populizam i njegov optimizam – da bi kao premijer Srbiju prenuo iz Koštuničinog sna – ima smisla, makar na nivou praktičnih premijerskih poteza; ovoj zemlji treba buđenje a ne spavanje, a Koštunica je lik koji ovaloploćuje dremež, popodnevni a bogami i prepodnevni odmor, kad čovek vidi dr. Vojislava njemu se automatski spava, takav je naš premijer-hipnotizer, Srbija spava dok on šuti sa sovama!

POBEDNIK: Boris Tadić. Njegova nezapamćeno mirna kampanja, puna opšte-opštih mesta (Evropa, bolji život, saradnja sa institucijama – šta god to značilo, ili insistiranje na demokratskoj proceduri, uz priče o boljem životu i našoj obavezi da surađujemo s Hagom) oblikovala se kao Moderna Opcija spram fašiste Nikolića ili zbunjenog Maršićanina, što je, na kraju, izgledalo kao prosta dilema. Ili ćeš biti za Tadića (navodno Europa, navodno bolji život, nekakva nada da ćeš jednog dana dobiti šengensku vizu) ili ćeš glasati za Nikolića i prihvatiti izolaciju, sankcije ili šta god; u tom sistemu vrednosti čak se nije govorilo o Tadićevim idejama za, već o Nikolićevim protiv.

Drugim rečima, predsednički izbori 2004. bili su nalik onima iz 2000. kad se glasalo protiv Miloševića, a danas protiv Nikolića; svi znaju zašto glasaju protiv, malo je onih koji imaju predstavu šta je to “za”. A da li je Tadić radikalan kao Mesić, spreman da uđe u bitku za svoje ideje? Mislim da nije, ali ima vremena da me demantuje. Ako sme.

A ŠTA SAD: Sad čekamo nove parlamentarne izbore do kraja godine gde će – ako se ovaj izborni trend nastavi, gro glasača imati Tadić, Karić i, naravno, Nikolić. Imamo, dakle, novu političku sliku Srbije, bez Koštunice (što je napredak, svakako). Ali, kako je pomenuti još uvek premijer – priča o tome kako bi Tomislav Nikolić uništio Srbiju da je došao na mesto predsednika države više ne važi; već imamo akutnog ludaka/premijera koji je opasniji od svakog predsednika države, čoveka s kojim se Srbija brzopotezno vraća u svoju mračnu prošlost. Dok je dr. Vojislav Kalašnjikov Koštunica predsednik Vlade, više nije bitno imamo li Predsednika Srbije, zvao se on Boris ili Tadić.

Ključno pitanje jeste: kad ćemo se osloboditi Voje manijaka? Dok to ne znamo, sve ostalo je nebitno. Čak i fucking predsednički izbori.